Nakon što je Savet bezbednosti UN 2000. godine doneo prvu rezoluciju o zdravstvenom izazovima, Rezoluciju 1308, koja je prepoznala potencijal epidemije kao rizika po međunarodnu bezbednost i proglasila rat protiv AIDS-a, kao i posle izbijanja epidemije SARS-a 2003. godine i pandemije virusa H1N1 2009. godine, kao i epidemije ebole 2014. godine, koja je Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 2177 označena kao pretnja po međunarodni mir i bezbednost, više pažnje posvećeno je razvijanju koncepta globalne zdravstvene bezbednosti.
Međutim, ono što ovde nedostaje je obrazloženje zašto se neki zdravstveni problemi mogu smatrati pretnjama međunarodnoj bezbednosti, a drugi ne. U tom smislu, mnoga zdravstvena pitanja nisu identifikovana kao bezbednosni rizici. Zašto neke zdravstvene probleme smatramo pretnjom međunarodnoj bezbednosti, a druge ne?
Zašto neke zdravstvene probleme smatramo pretnjom međunarodnoj bezbednosti, a druge ne?
Možda i najvažniji jeste potencijal zdravstvenog rizika koji bi mogao ugroziti stabilnost međunarodnog poretka, a za koje postoje dva argumenta:
- Zdravstvene krize mogu imati dramatične efekte na globalnu ekonomiju. Procesom globalizacije se nije samo povećala osetljivost međunarodnog sistema, već se proširila i geografska teritorija koja potencijalno može biti ugrožena. U najgorem slučaju, nastaje globalna ekonomska recesija, povećava se nivo siromaštva i jaz između siromašnih i bogatih država, kao i slojeva društva unutar samih država i
- Pojava ekstremnog siromaštva širokih razmera direktno ima za posledicu ekonomske migracije u kojima ljudi kreću u potragu za sigurnijim životom van okvira svoje države. Migracioni tokovi rizikuju širenje bolesti i destabilizuju kako region iz koga odlaze, tako i onaj u kome se privremeno ili permanentno nastanjuju.
Druga grupa razloga zbog čega bi zdravstvena pitanja morala biti uključena u okvire globalne bezbednosti jeste problem koji se odnosi na sposobnost zdravstvenih rizika da negativno utiču na nacionalnu bezbednost države. Ako je ekonomija u recesiji, podela između bogatih i siromašnih slojeva društva se povećava. Nadalje, povećani nivo siromaštva zauzvrat izaziva socijalno nezadovoljstvo i pruža plodno tle za razvitak nasilnih oblika ponašanja.
I na kraju, poslednji skup razloga odnosi se na visoku stopu smrtnosti, kada broj ljudi u riziku od bolesti dostigne nivo koji prelazi u domen nacionalne bezbednosti, tada je na državi da zaštiti svoje građane efikasnim i blagovremenim zdravstvenim i ekonomskim merama. Sa druge strane, stepen na kome zdravstvena pretnja postaje dovoljno relevantna da bi se smatrala pitanjem nacionalne bezbednosti nije precizno definisan, već se neretko određuje od slučaja do slučaja. Svakako, ključna karakteristika ovih razmatranja je da uzrok pojave nebezbednosti može biti predstavljen kao spoljna pretnja, kada postoje uslovi za sekuritizaciju problema i preduzimanje neophodnih mera za suzbijanje pretnje.
Sekuritizacija pandemija virusa
Pandemije zaraznih bolesti se smatraju izazovom za nacionalnu bezbednost svake države, jer imaju obe glavne odlike savremenih pretnji – tokom kratkog vremenskog perioda dovode do degradacije kvalitete života pogođene populacije i značajno sužavaju mogućnost izbora dostupnih mera koje nadležni organi mogu preuzeti kako bi suzbili pretnju.
U zavisnosti od epidemioloških karakteristika pandemije, ponuda i potražnja za robom i uslugama će varirati, po principu što je patogeniji i zarazniji virus, to je i veći šok za tržište. U kombinaciji sa ekonomskom nestabilnošću, dovode do stvaranja različitih socijalnih i političkih stanja, jer sama neizvesnost bolesti često proizvede i značajne nesigurnosti u pogođenom društvu. Zbog svog psihološkog dejstva, epidemije zaraznih bolesti deluju i kao katalizator za razvoj socijalnih bolesti.
Faktor straha utoliko je pojačan, jer ljudi počinju i da izbegavaju socijalne interakcije, što može biti povezano i sa diskriminacijom ljudi iz pogođenih regiona. U isto vreme, promena društvenih obrazaca ponašanja povećava verovatnoću bezakonja i nasilja podsticanjem intenzivnijih rivalstava između različitih etničkih i verskih grupa, između društveno privilegovanih i marginalizovanih, i između države i civilnog društva.
Kako se završava pandemija?
Radi suzbijanja pandemije, najvažnija je brza izrada medicinske zaštitne opreme, poput maski i rukavica, jer u slučaju da zdravstveni radnici ne mogu ostati zdravi, neće biti moguće reagovati ni na jedan drugi način. Međutim, usled toga što se sanitetska oprema izrađuje po narudžbini i zavisi od međunarodnih lanaca snabdevanja, koji se u trenutku kriza opterećuju, u pandemijama uglavnom dolazi do nestašica medicinske opreme. Međutim, nijedan odgovor na ovakvu zdravstvenu pretnju neće do kraja suzbiti pandemiju, jer sve dok virus negde postoji, ima i šanse da zaražena osoba ponovo raširi virus u okolnoj populaciji.
Jedan od povoljnijih scenarija za kraj aktuelne pandemije koronavirusa bio bi da virus kroz naredni period prođe kroz organizam dovoljnog broja ljudi tako da se stvori grupni imunitet, ali sa druge strane, kako je ovo najsmrtonosniji koronavirus do sada po ukupnom broju žrtava (više nego duplo žrtava od SARS-a i MERS-a zajedno), u tom slučaju bi se registrovao veliki broj žrtava na svetskom nivou (u vidu više miliona umrlih). Samim tim, razmatra se bolje rešenje koje se svodi na proizvodnju vakcine, uz primenu preventivnih mera za usporavanje širenja virusa. Ovo je možda i najbolja opcija, ali takođe i najduža i najkomplikovanija.
Pandemija kao katalizator društvenih promena?
Pandemija ovog koronavirusa svakako je i katalizator društvenih promena. Očekuje se porast rada od kuće, povećanje fleksibilnosti uzimanja bolovanja i odsustvo sa posla radi brige o deci. Na višem nivou, odgovarajuće politike bi u budućnosti nakon završetka pandemije trebalo da stvore stabilne i dostupne sisteme zdravstvene zaštite, posebno kada se radi o prevenciji. Na socijalnom nivou, ideali liberalne demokratije, poput individualizma, gube na značaju u vremenima kada se radi o masovnom spasavanju ljudskih života, gde socijal-demokratski i socijalistički (komunistički) sistemi pokazuju veću organizovanost u odgovoru na pretnju.
Pandemije koje su poslednjih decenija pogodile svet (SARS, MERS, H1N1) bile su blaže nego što se očekivalo, ili su bile ograničene na određene društvene grupe. U sadašnjem slučaju, pandemija koronavirusa direktno utiče na sve ljude planete, menjajući prirodu njihovog svakodnevnog života, što je razlikuje od svih drugih bezbednosnih izazova našeg vremena.
Serbian