U ekspozeu mandatarke Ane Brnabić iz 2017. godine, u pogledu politike Vlade RS prema KiM, ističe se da su prioriteti „očuvanje političke stabilnosti na teritoriji AP KiM, (…), unapređenje ekonomskog razvoja i uslova života i ekonomsko osnaživanje srpskog stanovništva na KiM, kao i nastavak borbe za očuvanje i povraćaj uzurpirane privatne i državne imovine i podrška povratku interno raseljenih lica. Nastavićemo i borbu za očuvanje naše kulturne i duhovne baštine u pokrajini (…).“
Iako u ovom dokumentu ne postoji zvanična hijerahija referentnih objekata politike Srbije u pogledu KiM, autor smatra da ta hijerarhija nezvanično postoji i da na prvom mestu u tom smislu stoji narod, zatim tradicija i na kraju teritorija.
Na to da teritorija i tradicija, u smislu očuvanja srpske kulturne i duhovne baštine na KiM, ne zauzimaju hijerarhijsku najvišu poziciju u politici Srbije prema KiM ukazuje sam proces briselskog dijaloga između Beograda i Prištine. Da je primat teritorija, zauzela bi se drugačija pozicija i prvo bi se insistiralo na tome, pa bi se tek naknadno rešavala ostala pitanja.
Umesto toga, u okviru dijaloga radilo se na obezbeđivanju opstanka srpskog naroda na KiM, njegovih prava i očuvanja srpske kulturno-istorijske baštine na KiM. Tako, teritorija dolazi iza ovih pitanja i samo ako se ukaže prilika za dogovor o teritoriji, čiji bi konačan ishod mogao označiti podelu teritorije, korekciju granica ili razmenu teritorija, biće moguće raditi na ostvarenju jedne od te 3 opcije.
Što se tiče tradicije, ona je sastavni deo srpskog identiteta i stoga je ona bitan referentan objekat i svakako da se radi na adekvatnoj zaštiti srpske kulutno-istorijske baštine na KiM. Ali ipak, primat je dat srpskom narodu i njegovim demokratskim i građanskim pravima, budući da je veoma bitno obezbediti egzistenciju srpskog stanovništva na KiM putem ostvarivanja određenih prava koja Srbima na KiM mogu obezbediti pristojniji i bolji život, bez straha za svoju fizičku egzistenciju.
Srpski narod je ključni referentni faktor na Kosovu i Metohiji
Činjenica je da je srpski narod na KiM ključni referentni objekat politike Srbije u ovoj oblasti. O tome najbolje svedoče sam proces briselskog dijaloga i sporazumi koji su u okviru njega potpisani. Tako, doneti sporazumi u okviru tehničkog dijaloga, između ostalog, su „osigurali punu slobodu kretanja lica i roba, ali i stvorili mogućnost da se realizuju osnovna prava vezana za lični status građana i njihovu imovinu.“
U prilog tome još više govori politički dijalog, a naročito u okviru njega donet „Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa“. Taj sporazum obavezuje prištinsku stranu na osnivanje „Asocijacije/Zajednice opština u kojima Srbi čine većinsko stanovništvo na Kosovu“ i definiše njen položaj, strukture i nadležnosti. Tzv. Zajednica srpskih opština ne predstavlja teritorijalnu autonomiju već će „zahvaljujući njoj srpskoj zajednici biti poboljšana kolektivna prava kroz osnaženu ulogu samouprave.“
Budući da ZSO još uvek nije formirana, Beograd na neki način uslovljava nastavak dijaloga sa Prištinom tako što ističe da će dijalog biti nastavljen kada se ZSO formira.
Prema tome, jasno je da je na prvom mestu zaštita srpskog naroda na KiM i njegovih prava i tek kada se to obezbedi, biće moguće pregovarati o ostalim pitanjima i na kraju i o konačnom statusu Kosova i Metohije, pod uslovom da se politika Srbije prema ovom pitanju ne promeni.
Serbian