Danilo Babić: Sprovedena je dogma „Vašingtonskog konsenzusa“: standardizacija – liberalizacija – privatizacija, ili da slikovito objasnim: „Fabrike prodamo, dugove preuzme država, a zemljište i radnike dobijete gratis”!
Ekonomiju Srbije muči niz problema poput odliva radne snage, prekomernog poreskog opterećenja, neadekvatnog finansiranja poljoprivrede i mnogih drugih. Iako je svaki od problema važan i verovatno zaslužuje posebnu analizu.
Ovom prilikom sam odlučio da analiziram jedan sistemski problem koji se odvija sporo i poput korozije izjeda stubove srpske ekonomije te uništava potencijal za dalji ekonomski razvoj. Suština problema nalazi se u favorizazovanju „stranog“ u odnosu na „domaće“. Ovo važi kada je u pitanju vlasništvo, poslovne aktivnosti tj. investiranje i potrošnja.
Srbija je u XXI vek ušla sa devastiranom ekonomijom.
Razaranje je počelo ratovima devedesetih, nastavljeno sankcijama, a kulminiralo je fizičkim uništavanjem od strane naših prijatelja sa Zapada koji su nam bombama „uterivali demokratiju“.
Početkom oktobra 2000-te godine u „Bager revoluciji“ desila se smena vlasti za koju ćemo naknadno zaključiti da je bila tek prva u nizu obojenih revolucija. Promena vlasti uslovila je i promenu ekonomske politike.
Primenjen je neoliberalni koncept koji propagira anarhiju tržišnog fundamentalizma. Sprovedena je dogma „Vašingtonskog konsenzusa“: standardizacija – liberalizacija – privatizacija, ili da slikovito objasnim: „Fabrike prodamo, dugove preuzme država, a zemljište i radnike dobijete gratis”!
Kreatori ekonomske politike u „post-petooktobarskoj“ Srbiji su se slepo držali ovog koncepta iako su se njegove štetne posledice jasno mogle uočiti na primerima Latinske Amerike i Afrike, koje su takve programe sproveli decenijama ranije.
Politička elita u Srbiji nastavila komunističku praksu
Zbog čega tolika upornost? Problem se možda nalazi u tome što je ekonomska i politička elita u Srbiji nastavila sa komunističkom praksom nekritičkog poštovanja ideologije.
Dogodila se samo promena ideologije – sa komunističke na neoliberalnu. Samo dva „argumenta“: „To od nas traži Evropska Unija“ i „Sve razvijene države tako funkcionišu“ bila su dovoljna da se u srpskom parlamentu donese niz zakona koji su razgrađivali supstancu srpske ekonomije.
Većina univerzitetskih profesora koji su uživali u udobnosti i plati državnih univerziteta zagovarala je razgradnju države i svođenje njene uloge na sada već famoznog „noćnog čuvara“. Zajedno sa političarima, analitičarima i pojedinim novinarima bili su deo kompradorske elite.
Kada sam 2018. godine prvi put pisao na ovu temu identifikovao sam šest strateških tačaka koje se nalaze u vlasništvu države i mogu promeniti ekonomsku perspektivu Srbije To su: Telekom Srbije, EPS, RTB Bor, Aerodrom Nikola Tesla, vodovod tj. celokupno vodno bogatstvo Srbije (koje je nažalost već delimično privatizovano) i Komercijalna banka.
Sada, dve godine kasnije preostali su samo „Telekom“ i EPS, dok Komercijalna banka broji svoje poslednje dane u državnom vlasništvu. Posebnu pažnju privlači privatizacija Komercijalne banke jer je poslednja u nizu i krajnje nepotrebna iz mnoštva razloga.
Prvo, novčana suma koja će predstavljati budžetski priliv je beznačajna (ispod 150 miliona evra u neto iznosu) i predstavlja šestogodišnji profit banke.
Drugo, država se već povukla iz bankarskog sektora i sada kontroliše samo tri banke od kojih je jedino Komercijalna „ozbiljan igrač“ na tržištu, stoga nema nikakve realne potrebe da se dodatno povlači. Gubitkom Komercijalne banke država gubi mogućnost da finansira bilo kakav razvojni projekat. Simptomatično je to što se u prodaju stupa uprkos protivljenju „struke“ to jest guvernerke J. Tabaković i njenog guvernerskog saveta koji su se javno oglasili protiv prodaje.
Problem privatizacije nije problem jedne vlasti
Ipak, neophodno je istaći da problem privatizacije nije problem jedne vlasti jer su se sve vlasti od 2000 do danas ponašale identično.
Paradoksalno, vlasti koje smatramo za pro-patriotske (Vlada Vojislava Koštunice i trenutna vladajuća nomenklatura) izvršili su najznačajnije, ili je možda bolje reći najpogubnije privatizacije.
Drugi aspekt problema o kojem govorimo je shvatanje investicija i investicionog ciklusa. Sadašnja vlast, kao ni one prethodne ne može da shvati da strani investitor neće razvijati srpsku ekonomiju, jer to nije njegov interes. Interes stranog investitora je isključivo maksimiziranje vlastitog profita. Kada nivo profita opadne investitor će se preseliti u neku drugu zemlju sa još jeftinijom radnom snagom. Strani investitor svestan činjenice da je broj radnih mesta politički veoma osetljiva tema „reketira“ državu Srbiju. Da bi investitori došli, ili da bi ostali u zemlji Vlada Srbije im isplaćujuje velike subvencije u gotovini i omogućuje razne druge olakšice.
Na ovaj način građani Srbije (svojim novcem koji izdvajaju za porez) finansiraju stranog investitora ‒ investitor im za uzvrat daje nedovoljne zarade i vrlo često izuzetno teške uslove rada a profit iznosi iz Srbije. Skoro sve strane investicije u Srbiji su investicije u niskoproduktivne delatnosti, bez transfera znanja i tehnologije. Srbija se planski deindustrijalizuje i drži „izvan razvoja“ u pulukolonijalnom statusu.
Treći aspekt je potrošnja, odnosno neravnopravan tretman domaćih proizvoda i kompanija. Nije učinjeno dovoljno da se zaštite i promovišu srpski proizvodi pa su mnogi licencirani i patentirani od strane drugih država. Pelinkovac, ajvar, Feta sir samo su neke od tužnih priča i prilika koje smo davno propustili. Građani Srbije nisu obavešteni i vrlo teško mogu da dođu do informacija šta je zapravo domaći proizvod.
Domaći trgovinski lanci (DIS, Univereksport i AMAN, koji je već na meti Špara) umesto da budu podržani od države su čak postavljeni u podređen položaj u odnosu na strane trgovinske lance, pre svih Lidl čiji je dolazak u Srbiju predstavljen kao nacionalni interes. Međutim, za razliku od Lidla i drugih DIS, AMAN i Univereksport će svoj profit ostaviti u Srbiji.
Epidemija korona virusa predstavlja šansu za otrežnjenje
Ekonomsku situaciju u Srbiji možemo shvatiti kao „specijalizaciju za siromaštvo“, a ekonomsku politiku Vlade kao politiku „palijativne ekonomije“‒ ekonomije u kojoj se umesto razvoja vlast bavi ublažavanjem posledica siromaštva, uvek birajući iznuđena, najmanje loša rešenja.
Ovakvom ekonomskom politikom strukturne neravnoteže postaju sve veće a razvojni potencijali propadaju.
Aktuelna epidemija Korona virusa je na svetskom nivou pokazala da trenutni ekonomski poredak nije u stanju da izdrži krizne situacije. Ova epidemija će izazvati ekonomsku krizu ali takođe predstavlja i šansu za otrežnjenje kada je pitanju ekonomska politika Srbije, ostaje nada da će stručna i politička elita barem dozvoliti preispitivanje neoliberalne dogme i okrenuti se razvoju domaćih ekonomskih potencijala.
Danilo Babić je doktorand Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Diplomirao je ekonomiju
Pročitajte još:
Serbian