fbpx

https://najosiguranje.rs/osiguranje/zivotno-osiguranje

Životno osiguranje u Srbiji danas: istine i izazovi – Nikola Popović

 Termin životno osiguranje je jedan od često upotrebljivanih, a pri tome, i jedan bezobalnih, slabo omeđenih termina koji pokušavaju, ponekad i u akademskim krugovima, a najčešće kod nedovoljno upućenih distributera osiguranja na terenu sintetisati u sebe raznorodna i protivurečna značenja. Aktuelizujući svoj značaj u vremenima kriza.

Osiguranje kao dokazana nužnost

 Ako je uvreženo mišljenje da životno osiguranje, shvaćeno u užem smislu eng. life insurance, podrazumeva pokrića (novčanu naknadu porodici ili ugovaračevom voljom navedenog trećeg lica – korisnika osiguranja) u slučaju da se dogodi najgore osiguraniku po uslovima i ugovorenoj polisi životnog osiguranja; evolutivno na osnovno pokriće smrti osiguranika su se nadovezala i ostala više – manje srodna, dopunska ili dodatna pokrića: novčana naknada u slučaju povreda, nastanka bolesti, trajnog ili privremenog gubitka radne sposobnosti.

Na toj poziciji, originerna svrha životnog osiguranja jeste da bude zaštitnik životnog standarda, tj. danas sve više životnog stila. Prof. dr Wolfgang Rohrbach vidi tri izvorišta životnog osiguranja nazivajući ga kraljevskom vrstom osiguranja.

Prvi, manastiri 12. veka su plemićima i građanima nudili u starosti hranu, boravak, zdravstvenu negu, a za uzvrat dobijali imanja, kuće, plemenite metale i ostalo (srednjovekovna jednokratna premija). Kada je tražnja za takvom vrstom usluge, postala prevelika – manastiri su se postepeno oslobađali takve usluge, isplaćujući svojim korisnicima doživotnu rentu.

Drugi, srednjovekovna zanatska udruženja, cehovi, bratstva su porodicama članova svojih udruženja obezbeđivali pokrića za sahranu, ili, po potrebi, druge vrste novčane pomoći ili rente.

Treći, vodi u Španiju 16. veka kojom su vladali Habzburgovci. Radilo se o transportnom i pomorskom osiguranju robova, posebno trudnih robinja, za slučaj smrti. Krah Napoleonove imperije početkom 19. veka označio je stvaranje temelja za nastanak osiguravajućih kuća i posebno 1816. god, nastankom Narodne banke Austrije kao regulatora institucionalnih, pravnih i finansijskih propisa, stvorena je kolevka osiguranja koja je cvetala u narednim vekovima. Jednako važno, počinju da nastaju privatne osiguravajuće kompanije – društva za osiguranje, koje će obezbeđivati pokrića u slučaju nastanka osiguranih rizika.

Domaća istorija borbe sa rizikom

U Srbiji su prakse osiguranja austrijskih osiguravajućih društava prisutne od polovine 19. veka. Kako su se evolutivni modeli životnog osiguranja menjali, čini se da je, pored pored pokrića za nastanak osiguranog slučaja koji je opisan u prvom delu a koji se, prema uvreženim predrasudama ka osiguranju u Srbiji, treba dobiti besplatno – razvila se teza da životno osiguranje treba da obezbedi visoke realne prinose na dugoročno investirana sredstva. Što svakako nije svrha postojanja životnog osiguranja.

Prof. dr Jasmina Labudović-Stanković iznosi spoljne okvire pretpostavki tražnje za životnim osiguranjem ekonomske, demografske i institucionalne prirode. U institucionalnom smislu Srbija je po ugledu na države članice EU, postavljajući Narodnu banku Srbije za glavnog regulatora u polju osiguranja, donoseći Zakon o osiguranju 2014. god. (čiji Član 82. posebno i detaljno predviđa predugovorno informisanje ugovarača osiguranja pre sklapanja ugovora o osiguranju), internim i eksternim kontroloma osiguravajućih društava, propisom akumulacije matematičke rezerve, kontrolom praga solventnosti – uvela razumne pretpostavke za razvoj osiguranja.

Pitanje je druge prirode, koje se mora na polju drugih kompetencija i u simbiozi predstavnika države, osiguravajućih društava i korisnika osiguranja – zašto je potpisivanje Člana 82. Zakona o osiguranju svedeno na formalnost, da li onda takvo praktikovanje dovodi do sprovođenja intencije zakonodavca ili samo legalistički štiti društva za osiguranje; da li treba zakonodavac da razradi partikularni Zakon o ugovoru o osiguranju – dorečenost tih pitanja bi trebala da uvedu principe transparentnosti i jednostavnosti u distribuciji osiguranja. I to su teška, ali i pitanja na koja se odgovor traži.

Faktori dokazivanja potrebe za osiguranjem

Demografski faktori podrazumevaju tzv. ratio zavisnosti – stepen obrazovanja i urbanizaciju. Što je duži period koji je potreban za izdržavanje porodice, odgajanje dece, to je i potreba za životnim osiguranjem veća. Razvijajući i negujući društvenu odgovornost, pojedinac teži za izvesnim rasterećenjem u rizicima koje život nosi. Te rizike prenosi na osiguravajuće kompanije. Što je pojedinac obrazovaniji, to bi trebalo da su njegovi obziri prema porodici i ljudima oko sebe veći i suptilnije razvijeni.

Ekonomski faktori podrazumevaju da što je veći privredni rast, BDP per capita to je izdvajanje za osiguranje veće. Tu se krije suština prelaza i kontrapunkt klasičnih ekonomskih teorija koje se prelamaju oko polarizovanih dvovalenti: potrošnja ili štednja. Srpska priča o četiri pšenična zrna kaže da svaki poljoprivrednik celokupan rod pšenice podeli u grupe po četiri zrna: jedno zrno da državi na ime poreza i dažbina, drugim zrnom prehrani porodicu, trećim zrnom plati žetvu i troškove proizvodnje, a četvrto ostavi za setvu naredne godine. Radi toga je i štednja mudrost trošenja.

„Radi toga je i štednja mudrost trošenja“.
Nikola Popović
Master politikolog

Osiguranje kao isplativa investicija

Jedan deo tekuće potrošnje se odvaja kao zaloga budućih potrošnji, koje onda sa prinosom mogu biti i veće i obilnije nego potrošena celina u sadašnjem vremenu. Upravo, životno osiguranje podrazumeva pokrića životno najvažnijih stvari sa štednjom, koja je garant buduće potrošnje. Ujedno, obezbeđujući i makroekonomsku stabilizaciju kroz akumulaciju sredstava za finansiranje budućih javnih i kapitalnih projekata.

Životno osiguranje, shvaćeno u svojoj originernosti, zaključeno sa društvom za osiguranje, čiji rad kontroliše regulator i zakonske odredbe i propisi, jeste i vid štednje koji je preživeo ekonomsku krizu 2007/2008 godine. Društva za osiguranje sa dugim i ozbiljnim tradicijama su, upravo, za razliku od investicionih fondova, berzanskog poslovanja izbegla zamku vrednovanja rejtinzima konzervativnim propisivanjem načina ulaganja sredstava svojih deponenata; supstituišući novčane vrednosti realnim kapitalom izraženim u nekretninama, zemljištu, državnima hartijama od vrednosti.

Radi toga je funkcija Bizmarkovog tipa socijalne sigurnosti, obezbeđivanje prihoda u starosti, a koja je poljuljana sve slabijim državnim penzionim fondom postala, blago rečena upitna sa aspekta ispunjenja obaveze države prema pojedincu, nudeći realnu alternativu kroz životno osiguranje na individualnom planu.

Autor je master politikolog.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian