Milica Šojić je studentkinja druge godine novinarskog smera na Fakultetu politčkih nauka u Beogradu. Napravila je blog „Sanjalica i momenti“, koji predstavlja zbirku njenih tekstova i pesama. Razgovarali smo sa njom o tome šta je inspiriše da piše, šta za nju predstavlja pisanje i o budućim planovima
U čemu vidiš inspiraciju za pisanje?
– Inspiracija je svuda. I najviše je ima kada se najviše radi. Kad učim, kad sam među ljudima… tu prepoznajem sitnice i momente i onda pokušavam da ih pretočim u tekst i sačuvam. Inspiracija je u nekim zaboravljenim i zapostavljenim vrednostima na koje pokušavam da skrenem pažnju ljudima oko sebe.
Izabrala si pisanje? Ili je pisanje izabralo tebe?
-Rekla bih i jedno i drugo. Od kad znam da pišem čini mi se da pokušavam da se izrazim. Drugi ljudi su prepoznali da to što napišem ima neku vrednost i ohrabrili me. Na novinarskom smeru prolazimo kroz sve vrste novinarskog iražaja, čini mi se da se u pisanom najbolje snalazim.
Šta za tebe ono predstavlja?
-Pisanje je najbolji ventil za sve, najbolji način da pustite da emocija oživi. Pisanje ohrabruje, podstiče, podseća koliko vredite i koliko znate o sebi samom, pisanjem priznajete sebi i opraštate krivice. Pisanje teši, a desi se nekad da na papir slete neka bezvezna osećanja i onda shvatite koliko su loša i neosnovanja i krenete dalje.
Volim da volim
I znaš kako.. da ti kažem nešto. Volim brate svih svojih dvadeset godina i sve ono što je u njih stalo i što nije, što me zaobišlo.. i to volim, neka je. Volim sve ljude što se u tih dvadeset godina utkaše, što mi ispredoše dušu, a i one što mi srce beskrupulozno izbodoše i prerezaše oštrim koncima. Sve su mi rane zarasle i svaki ožiljak sam zavoljela. Volim svaku nit i žicu svog karaktera. Sve one seni i gene. I svaku vrlinu i manu svoju prihvatam, da ih nije ne bi se imalo na čemu raditi. Volim sve svoje sveske pune pesama, kratkih početaka. Volim svoje tekstove, ta veziva reči i emocija. Volim pesme s radija, muziku iz najdražih filmova. Volim svoje usnule pesnike, romanopisce, one što me naučiše sebe na papir da stavim. Volim što umem da volim, majku, oca, sestre, brata. Volim svoje prijatelje. I neprijatelje svoje volim, oni su ti koji su mi dali obrise ličnosti. Volim svoje roze boje, u glavi u snu, na javi. Volim što umem da volim!! Eto, samo to sam htela.. reć..
Gde vidiš sebe kroz deset godina? Možda kao autora neke knjige?
-Moja projekcija mene u budućnosti se stalno menja, sa novim interesovanjima i oduševljenjima. Trenutno, vidim se u redakciji nekog nedeljnog lista. Volela bih da pišem o lepim stvarima. Za knjigu je potrebno dobro sazreti. Mogla bi pre toga da se desi neka zbirka pesama
Otkud ideja da pokrenes blog?
-Želela sam da imam sve na jednom mestu. Za jednog novinara blog može da bude dobar dodatak sivi-ju.
U moru influensera, blogera, misliš li da bi tvoj blog mogao da nađe put do mladih da više čitaju?
-Volela bih da ljudi požele da nakon mojih tekstova pročitaju nešto novo, da zavole lepu književnost. Ja sam neko ko pokušava ljude da vrati unazad u neko vreme u kome je čovekova vrednost bila u njemu, a ne na njemu. Volela bih da shvate koliko je lepo voleti, čitati, biti kulturan, osećajan. Trudim se da blog bude meni sličan i tu važi onaj Antićev stih da: „ svaki put kad budeš komadić sebe dao, ličiće svet na tebe više nego na druge“ . I nekolicina ljudi koja u tome prepozna vrednost, biće dovoljna današnjem svetu u kome je upravo taj influensing doveo do velike jednoličnosti. Volela bih da kroz moje tekstove ljudi počnu da razmišljaju i o sopstvenoj posebnosti.
Pročitajte još:
Serbian