fbpx

Kad polu-mrtvi Srbi zagrme: KO JADAN?!

Ima jedan trenutak u našoj istoriji koji bi trebalo da se predaje u školama, a eto, ne predaje se.

Predavaćete ga vi svakome koga poznajte, kada se s njim upoznate.

A evo i zašto:

Kada je u Prvom svetskom ratu oko 800.000 osvajača krenulo u jesen 1915. na našu zemlju, a silinu tog udara osetio je najpre Beograd (čija će herojska odbrana biti tema nove knjige, pre drugog dela „Gvozdenog puka“), dvostruko slabija srpska vojska je, sa narodom, morala da se povlači.

Pritom, bilo je i tada borbi, i to strašnih, ali – nije se imalo kud. Il’ u lance, il’ u nepoznato. I, krenulo se kroz onu albansku golgotu. Samo iz Skoplja, gde je bila stacionirana oficirska škola tadašnje kraljevine, pošlo je 950 mladih momaka. Svega 449 njih je stiglo na albansku obalu. 

Više leševi nego ljudi posle skoro dva meseca hodanja po ledenom bespuću. A odatle, sa obale, brodom, ne na Krf, nije se tamo još moglo jer su se Grci držali svog „Neutralni smo, ne uvlačite nas u rat!“ (sve dok „specijalci“ francuske vojske na Krf nisu upali, „zauzeli ga u humanitarne svrhe“ da se tako izrazimo, pa su naši preci mogli da se upute na to Ostrvo spasa). Ne, ovi mladići tamo nisu mogli. A jedva su, kao i mnogi drugi, stajali na nogama. Već, iz Valone – pravo u Tunis.

Srpsko vojničko groblje u Tunisu; Foto:tunis-info.com

"Ko se ovde oseća jadnim?" -"Niki!"

Po dogovorenim kriterijuma srpske i italijanske komande, brodovima „Žil Mišel“ i „Re Vitorio“ krenuli su težen iznemogli, bolesni i ranjeni – njih oko 1.400, zatim 1. puk (niške rezervne trupe, njih 759), Štab zarobljeničke komande (19 osoba), muzika Konjičke divizije (65) i pomenuti preživeli mladići iz Skopske podoficirske škole Kraljevine Srbije – njih 449.

Trodnevno putovanje morem, prolazak između Sicilije i Malte, pa u Bizertu. Ako sumareni (podmornice) te brodove sa polu-živima ne potope.

Bogu hvala, stigli su gde su krenuli. Istina, više mrtvi nego živi, ali – stigli.

A kada je brod sa našom iscrpljenom mladošću stigao u luku, dočekalo ga je mnogo sveta. Neki francuski oficiri, u šoku zbog stanja u kome jedna saveznička vojska stiže na oporavak, gledali su suznim očima tužne ostatke od ljudskih tela kako naslonjeni, ili sedeći, posmatraju kopno poslednjim snagama života.

„Vidi kako su jadni… Jadni Srbi…“, rekao je jedan od njih.

Komandant tih mladića sa broda prevede francuske reči srpskoj mladosti, pa viknu svojoj „deci“:

„Ko se ovde oseća jadnim!?“.

Jedan od pitomaca, Ljuba Damjanović, prodra se: „Niki!“

Tada je komandant izvukao sablju, pa zagrmeo:

„Pokažimo im ko smo! U dvojne redove, na desno! Pozdrav francuskoj zastavi, paradnim korakom – napred, marš!“.

I pitomci podoficirske škole, onako ne samo u ritama, već polu-mrtvi, izranjavani, izgladeneli, kost i koža maltene, krvavi i slabi, uspraviše se i krenuše paradnim korakom. Mnogi od njih, poslednji put, ali sa porukom u očima: „Postojimo. Živi smo!“

Nema ko nije plakao. I oni divni ljudi iz Tunisa koji su potom lečili pitomce, ali su lečili i 40.000 naših vojnika koji su za ovim prvim transprotima u Bizertu pristigli. Plakali su i oni Francuzi koji su tamo sve to organizovali. A i u onoj paradi bilo je suza. Ne više od bolova, ili zbog toga što je kuća daleko. Već zato što se išlo napred srcem, a ne zbog naređenja.

Ljuba Damjanović nije uspeo da se oporavi. Ni 40 njegovih drugova iz klase. Ostali su pokopani u Tunisu, ali se i danas, više od vek kasnije, pamti taj njegov odgovor na komandantovo pitanje „Ko se ovde oseća jadnim?“:

„Niki!“.

(Njemu i svima njima posvećena je ova priča, objavljena na Patreon stranici besplatne knjige „Gvozdeni puk“ (više o njoj: www.gvozdenipuk.rs).

Autor teksta je Darko Nikolić.

Ukoliko želite da pročitate još ovakvih zanimljivih istorijskih primera, posetite odsek našeg sajta pod nazivom „Lični primer„.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian