Savo Manojlović: Srpsko pravosuđe je poput Titanika

Savo Manojlović u autorskom tekstu za Danas: Srpsko pravosuđe do pre samo nekoliko nedelja delovalo je poput Titanika koji nezaustavljivo srlja ka santi leda.

Onda kada je sudstvo počelo da pušta iz pritvora nepravedno pohapšene, učinilo se da postoji nada da će se potpuni brodolom izbeći.

Međutim nakon divljanja navijačkih i stranačkih falangi po krovovima zgrada postalo je jasno: Titanik je odavno potonuo, ostaci pravosuđa bespomoćno plutaju po ledenom okeanu.

Određenom broju građana Republike Srbije određen je pritvor pod optužbom da su počinili krivično delo nepostupanja po zdravstvenim propisima za vreme epidemije, kršeći zabranu samoizolacije nakon što su se vraćali u sopstvenu zemlju iz inostranstva.

Na osnovu analize nekoliko slučajeva uhapšenih, čiji su članovi porodica kontaktirali UZUZ, evidentno je da okrivljeni nisu ni bili obavešteni o obavezi samoizolacije. Reč je o licima koja se nalaze u stanju pravne zablude da je delo koje vrše zabranjeno. Samim tim nisu mogli počiniti krivično delo za koje se terete.

Izgleda da se neko „malo“ zaneo u treniranju strogoće. U momentima kada se zdravstveni sistem raspadao, pučanstvu se moralo ponuditi žrtveno jagnje.

Ovde podela i sukob služe da se prikriju nesposobnost i bahatost. Dok se narod glođe oko bačene koske, ne postavlja pitanje ko je pojeo meso! Ono što se dešavalo bio je organizovani „lov na veštice“ u kolaboraciji nekih linču sklonih medija, državnim zvaničnicima koji preuzimaju uloge hiperaktivnog tužioca i polumrtvog pravosuđa.

Sve to uz brutalno gaženje prava na pravično suđenje pritvorom bez valjanog obrazloženja, skajp suđenjem bez prisustva javnosti i optužbama bez dokaza.

Članom 202 Ustava Republike Srbije dozvoljeno je odstupanje od ljudskih i manjinskih prava samo u meri u kojoj je to neophodno, ali istovremeno jasno određeno da mere odstupanja ni u kom slučaju nisu dozvoljena u pogledu, pored ostalih, prava na pravično suđenje.

Na Titaniku u punoj brzini cela sudska posada ili ništa ne čuje osim orkestra koji svira pesme izvršne vlasti ili je pijana od privilegija zaboravila na svoju osnovnu ulogu odbrane ustavnog poretka. Iako u uslovima izolacije, koristeći društvene mreže, onlajn peticije i pomoć nezavisnih medija građani su uspeli da prenu sudsku posadu i nadjačaju muziku orkestra izvršne vlasti.

Najveće zasluge svakako pripadaju prijateljima Jovane Popović – Tanji Bagaroški, Zoranu Mileševiću, Milanu… okupljenima oko Inicijative „Pravda za Jovana“ koji su nas i zvali kao bi zajedno za Timom „Kreni promeni“ i Građanskim otporom inicirali onlajn peticiju. Momenat u telefonskom razgovoru kada me Tanja nakon Jovaninog puštanja zove i presrećna zbog oslobođene drugarice saopštava da svi ipak imaju i gorak osećaj što su Ričard, Goran, Ivana, Nikola… i dalje u zatvoru svakako je prvi od dva najdirljivija momenta ove kampanje. Svi zajedno će nastaviti sa aktivnostima i pritiskom do oslobođenja ostalih.

Ne znam da li će solidarnost uspeti da spasi svet, ali solidarnost koja lišava svet i jedne bespotrebne roditeljske suze zbog deteta koje im nepravedno čami u zatvoru, meni deluje kao nada.

Najveće zasluge pripadaju i Jovaninom advokatu Nikoli Šijanu koji je prvom odlukom kojom se ukida pritvor „precedentno“ prelomio pravosuđe uz pravno pedantan rad, mudre nastupe i odmerene izjave, a nesebično je delio čarobnu pravnu formulu i ostalim advokatima.

Drugi najdirljiviji momenat za mene lično je oslobađanje Nikole Ristića.

U četvrtak pred Uskrs kontaktirala nas je ponovo njegova devojka i saopštila da uprkos tome što sudovi puštaju pritvorene, sudija ne želi da odluči o zahtevu za ukidanje pritvora pre Uskrsa. Sutradan je bio Veliki petak i deluje prično zastrašujuće da nakon što svi izlaze Nikola ostaje u zatvoru za praznik. Iako se bliži kraj radnog dana odlučujemo da izađemo u javnost kao poslednji pokušaj pritiska.

Dva medija brzo objavljuju ovu vest i posle samo sat vremena dobijam poziv da će Nikola ipak biti pušten. Zahvaljujući medijima, ali i zaljubljenoj devojci, Nikola će praznik dočekati na slobodi. I ova dva primera pokazuju da uz dobru strategiju i malo organizacije, ljubav, drugarstvo i solidarnost mogu spasiti voljene iz zatočeništva.

Samostalnost tužilaštva očigledno više ne postoji, a nezavisnost sudstva je na izdisaju. Ovo nije bila bitka za prava nepravedno utamničenih, već i za dušu pravosuđa.

Savo Manojlović; Foto: N1

Ovo su teška vremena u kojima su ljudi izloženi traumama

Peticija (koju je do sada potpisalo preko 14.000 građana) predata je preko advokata Nikole Šijana Osnovnom sudu u Kikindi prilikom odlučivanja o ukidanju pritvora Jovani Popović, ali i v. f. predsedniku Vrhovnog kasacionog suda Dragomira Milojevića, od koga je traženo da se zakaže Opšta sednica na kojoj će biti zauzeti o problematičnim pitanjima.

Reč je o stavovima koji nisu pravno obavezujući, ali budući da dolaze iz najviše sudske instance imaju nesporan autoritet. Pošto se većina sudija Vrhovnog suda nalazi u sedmoj deceniji, a nismo želeli da ih izlažemo riziku, Opštu sednicu su mogli da održe putem Skajpa, na isti onaj način na koji je planirano da se sudi građanima.

Prilikom predaje peticije smo istakli da u slučaju da sudovi ne krenu sa ukidanjem pritvora pokrenućemo pitanje ustavnosti zakona koji sudijama omogućava odlaganje odlaska u penziju i nakon 65 godine, jer ako sudije najvišeg suda ne ustaju u odbranu prava i sloboda, jasno je da ih neustavnim privilegijama vlast kupuje… i vreme je za penziju!

Ovo su teška vremena u kojima su ljudi izloženi traumama koje ih mogu obeležiti za ceo život. Istovremeno, u vremenima neizvesnosti kao narod umemo da pokažemo naše veliko solidarno srce i plemenitu dušu.

Imena uhapšenih nisu bitna. Bitno je da to mogu biti bilo čiji devojka, brat, sestra, otac, majka, ćerka, sin, unuk, prijatelj, kum… I ako dozvolimo kršenja njihovih prava danas, sutradan ćemo možemo gledati nepravdu koja se nanosi nama ili našim bližnjima. Ako se danas u ovim vremenima pobunimo za njih, sutradan će, ako dođe taj trenutak, biti onih koji će se pobuniti zbog nas.

Kraj ove sage će biti okončan verovatno abolicijom (oslobađanje od krivičnog gonjenja) okrivljenih. To će svakako biti još jedno ponižavanje sudstva, na koje su samostalno pristale one sudije koje su odlučile da je u redu ne raditi svoj posao da bi neko dokazao sopstvenu svemoć deleći nam prava i slobode koja nam već pripadaju kao milostinju.

No, svakako je najbitnije da čekanje te milosti okrivljeni neće dočekati zatočeni. Iako je svakako jasno da onaj koji ih je zatočio zna da se milostinja više ceni, ako je onaj kome se dodeljuje u lancima.

Pobuna građana osujetila je te planove, jer da parafraziramo velikog pesnika: „Ovaj narod ne ljubi lance!“

Nismo želeli da uhapšeni zapamte ovo vreme po nepravdi koju im je nanela njihova država, već po tome što su njihovi sunarodnici ustali u odbranu njihovih prava! Građani su poslednja linija ustavnog poretka. Oni koji su našem novcem plaćeni da taj poredak štite, ponašaju se kao okupatori u sopstvenoj državi.

Hapsili su ljude i držali ih preko 28 dana u zatvoru, iako im nije dostavljeno rešenje o obaveznom karantinu. Na tri godine su osudili čoveka koji je morao da ode kod lekara!? Sada kada kriminalci upadaju u tuđe zgrade i pale baklje, kažu zovite komunalce zbog buke. Odbrana naših prava zavisi samo od nas. Kao što smo odbranili naše nepravedno uhapšene sugrađane odbranićemo i krovove naših zgrada!

Autor je predsednik Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti

Čitajte još ovakvih tekstova u odeljku našeg sajta pod nazivom „Stavovi“.

Pročitajte još:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian