Inicijativa „Pojas i put“ predstavlja globalnu razvojnu strategiju Narodne Republike Kine usvojenu 2013. godine koja uključuje razvoj infrastrukture i kapitalna ulaganja u više desetina država na prostoru Evrope, Azije i Afrike. Za Kinu, ova inicijativa nudi unapređenje regionalnog povezivanja u budućnosti, sa predviđenim datumom završetka do 2049. godine, odnosno obeležavanjem 100 godina postojanja NR Kine.

Glavni ciljevi projekta jesu izgradnja jedinstvenog tržišta sposobnog za sveobuhvatnu razmenu roba i kultura, kao i unapređenje saradnje između država koje učestvuju u realizaciji projekta, sa naglaskom na kapitalna ulaganja i razvoj novih tehnologija.

Razvoj putne infrastrukture dobrim delom odgovara nekadašnjem Putu svile.

Poljska je bila jedna od prvih evropskih zemalja, pored Srbije, koja je sa Kinom 2015. godine dogovorila učešće u projektu. Tri godine kasnije i Grčka se pridružuje inicijativi, pre svega kroz omogućavanje pristupa Kini u brodskoj luci u Solunu, koja je svakako od strateškog značaja za ovaj projekat. Iste godine, na sličan način i Portugal izražava želju da učestvuje u projektu, dok godinu dana kasnije, Italija čini istu stvar, čime postaje prva država iz G7 grupe koja učestvuje u inicijativi. U toku 2019. godine, Austrija i Švajcarska takođe potpisuju memorandum sa Kinom.

Zasigurno je da je najveća podrška Kini, kao sili u usponu, prilikom započinjanja realizacije projekta „Pojas i put“ stigla upravo od druge sile u usponu, Rusije, još 2015. godine. Dok Rusija vidi svoju priliku za proširivanje svog regionalnog uticaja u sklopu Evroazijske ekonomske unije, SAD stoje na suprotnoj strani kada je u pitanju ova inicijativa.

Indo-pacifička vizija SAD nije kompatibilna sa projektom, te je usled toga, zajedno sa drugim zapadnim partnerima iz EU, a pre svega Francuskom i Nemačkom, oštar protivnik njegove realizacije. Ako izuzmemo geopolitičke interese SAD u južnokineskom moru, kao i na prostoru srednje Azije, koji su u velikoj meri potisnuti uticajem ŠOS-a čiji su članovi i Kina i Rusija, postoji više izazova koji su se već javili ili se mogu pojaviti tokom realizacije projekta, koji se načelno dele u tri kategorije:

1.         Finansijske (ne)mogućnosti infrastrukturnog projekta,

2.         Nova vrsta ekonomskog neokolonijalizma i

3.         Brojne ekološke pretnje.

Izazovi inicijative „Pojas i put“

Kako je u prvom kvartalu 2020. godine kineska ekonomija doživela prvi pad još od 1992. godine , postavlja se logično pitanje na koji način će ekonomski gubici nastali pandemijom koronavirusa uticati na usporavanje projekta „Pojas i put“.

Pored ovog očiglednog izazova, javlja se i zabrinutost da bi ovakva inicijativa dovela do svojevrsnog oblika ekonomskog neokolonijalizma. Istina je da ova inicijativa obezbeđuje povezivanje tržišta čime se smanjuju finansijske nejednakosti na multi-regionalnom nivou. Osim toga, Kineske investicije razvijaju infrastrukturu, stvaraju nova radna mesta, podstiču industrijalizaciju i razvoj savremenih tehnologija. Tako postavljene, one se u veliko meri razlikuju od zapadnog „prisilnog“ kolonijalizma, jer kineska strateška paradigma po svemu sudeći podrazumeva aktivno učešće i saradnju partnerskih država koje sudeluju u projektu.

Zbog čega onda zabrinutost? Kao primer mogućeg nepoštovanja radnih prava, nedavno je objavljen dokument kojim kineska kompanija „Zijin Copper“ iz Bora svojim zaposlenima preti otkazom ukoliko ne budu u mogućnosti da obavljaju radne obaveze usled zaraze koronavirusom. Ovakvi i slični slučajevi potpunog nepoštovanja radnih prava stvaraju brojne teorije o nepovoljnom položaju radnika zaposlenih u kineskim kompanijama.

Zasigurno najveći izazov koji dolazi zajedno sa stranim investicijama jeste ekološko zagađenje.

U državama centralne Azije, poput Kambodže, Mjanmara, Tajlanda i Vijetnama izveštaji navode da brane izgrađene u okviru projekta „Pojas i put“ uzrokuju promene rečnih tokova i blokiraju migraciju riba, što dovodi do gubitka uslova za život ruralnih zajednica. Istovremeno, elektrane na ugalj su u Turskoj drastično povećale emisiju gasova koji izazivaju efekat staklene bašte i globalno zagrevanje. Brojne ekološke pretnje, poput nestanka ugroženih vrsta flore i faune, dezertifikacije i erozije tla, kao i zagađenje vode i vazduha kao rezultata loše planiranih infrastrukturnih projekata danas su deo svakodnevnog života u državama na prostoru centralne Azije.

Preslikano na prilike u Srbiji, pomenuta kompanija „Zijin Copper“ iz Bora, i pored brojnih apela, nastavlja da zagađuje vazduh kancerogenim česticama sumpor-dioksida i olova u količinama višestruko puta većim od dozvoljenih.

Inicijativa „Pojas i put“ – Kina na putu globalne dominacije

Razvijanje infrastrukturnih veza pomoću kineskih investicija trebalo bi da smanji kako fizičke, tako i regulatorne trgovinske prepreke usklađivanjem standarda između država. Sledstveno tome, izgledno je da će Kina kroz projekat „Pojas i put“ odstranjivati nepotrebne kapacitete koje je razvila na svojoj teritoriji u okviru teške industrije, i preseliti ih u druge zemlje u razvoju, koje će, kao što smo već naveli, biti suočene sa brojnim ekološkim pretnjama.

Jedna od najvećih kreditnih agencija na svetu, Fitch Ratings, tvrdi u svom izveštaju da je inicijativa Kine za izgradnju luka, puteva, železnica i drugih oblika infrastrukture nastala iz političke motivacije, a ne usled realne potražnje za stranim kapitalom.

Stoga, navodi se sumnja u sposobnost njene finansijske isplativosti, kao i mogućnost kineskih banaka da kontrolišu monetarne rizike, jer ne upravljaju efikasno investiranim resursima, što može dovesti do problema sa likvidnošću navedenih. Zajedno sa aktuelnom pandemijom koronavirusa, razumno je prognozirati kratkoročno usporavanje razvoja projekta, u skladu sa nastupajućom globalnom recesijom.

Inicijativa „Pojas i put“ svakako jeste način za širenje globalnog uticaja Kine na uštrb SAD-a, pre svega u cilju borbe za regionalno liderstvo na teritoriji Azije. Pa ipak, ovaj projekat možemo posmatrati i u kontekstu Mekinderove teorije Hartlenda. Premoć na prostoru centralnog dela Svetskog ostrva, koji obuhvata teritorije koje spajaju tri kontinenta, Evropu, Aziju i Afriku, oduvek je bila predmet borbe između velikih sila.

Primenjujući teoriju Hartlenda na našu temu, postaju jasni razlozi zbog čega su države u spoljnom delu Hartlenda, poput Japana i Australije na Istoku, ali i Ujedinjenog Kraljevstva i SAD na Zapadu, oštri protivnici ovog projekta.

Mekinder dobro primećuje kada zaključuje da je ostvarivanje kontrole nad istočnom Evropom ključno za dominiranje Hartlendom. Vojna premoć SSSR-a, a potom i NATO-a nad ovim prostorom u potpunosti ide u prilog ovoj tezi. Međutim, danas kada rat sve više predstavlja nastavak ekonomije (nasuprot politike) drugim sredstvima, kapitalne infrastrukturne investicije kojima se države na prostoru istočne i jugoistočne Evrope u najmanju ruku vezuju za Kinu, umesto za zapadne partnere, govori o geopolitičkom značaju Balkana u okviru inicijative „Pojas i put“.

Drugi deo teksta, koji se odnosi na položaj Balkana i Srbije u odnosu na inicijativu „Pojas i put“ pročitajte sutra na pokreni.rs.