fbpx

„Umro je samo onaj ko je zaboravljen“ – Priča o ženi koja uređuje grob Isidore Sekulić, Arčibalda Rajsa i drugih velikana

Pri svakom odlasku na Topčidersko groblje obiđem i mesto gde počiva dr Arčibald Rajs, koje je, vrlo često, bilo očišćeno i sređeno, te sam bio u misteriji oko toga. Ali, kada sam jednom prilikom sreo stariju gospođu kako uređuje njegov večni dom, odlučio sam da priđem i upoznam se sa njom, i nisam pogrešio.

Ona se zove Dragica i više od trideset godina, sa puno elana, ali i strpljenja, brine, ne samo o grobnom mestu dr Rajsa već i o grobnim mestima mnogih drugih velikana. Iznenadila me je svojim poznavanjem istorije, pa mi je „čas”, od dva sata, proleteo kao dva minuta.

„Evo pogledajte, ovde leže Nada i Ivan Favra, kao i Dimitrije Serž Favra, a od 2010. godine i njegova supruga, koju sam dobro poznavala, Jola Favra, rođena kao Slavka Gačić…Počistim malo, sredim, kada god mogu dođem obiđem, trudim se da grobna mesta ovih ljudi budu vidljiva, da ne padnu u zaborav…” priča mi vrlo smireno i staloženo dok rukama čupka travicu oko spomenika.
„Znate, mnogi dođu i prođu, ali ne znaju da na ovom groblju leže znamenite ličnosti, evo dođite da vam pokažem…”

Grob Ivana Fabre: Foto: stvarnoanestvarno.rs

"Da li znate koju je poslednju želju Isidora Sekulić ostavila ovima u SANU?"

Vodi me dvadesetak metara dalje, do malog spomenika, odnosno samo mermernog krsta koji stoji nisko na grobnom mestu kao da je humka, bez granitne ploče, biste ili sličnih obeležja.
„Malopre sam uredila, pogledajte tu skromnost i jednostavnost. Da li znate koju je poslednju želju Isidora Sekulić ostavila ovima u SANU?” Na to se malo zbunih, nisam očekivao pitanje, ali priznadoh da ne znam…

„Tražila je da se njen leš zavije u čaršav i položi u najprostiji čamov sanduk, te spusti u sirotinjsku raku, po redu koji dolazi na groblju. Bez ikakve ceremonije, govora i venaca, bez novinskih članaka. Da sveštenik očita molitvu i to je to.”
I stvarno, kada pogledate mesto gle leži Isidora Sekulić…to je to.

„Da li znate da je na ovom groblju i bista Lazara Pantelića, ali on nije sahranjen ovde…” Opet zbunjen, razmišljam u sebi, ne znam ko je Lazar Pantelić i taman kada sam hteo da je pitam, Dragica me već dovede do nje, te videh i sam…

„Zamislite, on je imao dozvolu da napusti Kragujevac, krenuo poslom u cik zore za Beograd, ali kada je video da se nešto čudno dešava u gradu, okrenuo se i vratio u gimnaziju i do kraja ostao sa svojim đacima. E, kakvi su to ljudi bili…” Ćutim zamišljeno, slušam je pažljivo i dok sam napravio fotografiju ona me već poziva sa drugog kraja groblja.

„Dođite da vidite junaka koji je drugi u Srbiji postao vojvoda, odlikovali su ga i Srbi i Austrijanci i Turci…” Prilazim, gledam najviši spomenih koji sam ikada video na grobljima, ima siguno deset metara, slova na njemu su bleda, jedva se naziru. Naginjem se da pročitam, a gospođa Dragica mi pomaže:
„Vojvoda Stevan Knićanin, sahranjen je 1855. Bio je najhrabriji ratnik kod kneza Aleksandra Karađorđevića, po njemu se i jedno mesto u Vojvodini zove. Tu leži i njegov sin Andrija. Vi ste mlad čovek, ali verovatno ste čuli za onu pesmu o njemu: Fala tebi Knićanine Stevo, što otera Kiša sa Moriša…”

Ponovo joj priznajem da nisam, ali obećavam da ću sve proučiti o njemu. I tako, dok nekako pokušavam da se opravdam, Dragica je već ispred mene i maše mi da dođem…
„Žanka je tražila da sanduk sa njenim telom bude na volovskim kolima i da je tako dovezu do rake.” Gledam spomenik i zamišljam tu scenu.
„E, šta je ona sve preživela. Komunisti su je osudili da čisti ulice, zamislite, Žanka Stokić da čisti ulice. Umrla je, jadna, odmah posle toga, a pričali su mi da je hiljade ljudi došlo na sahranu, znate, na kolenima su bili dok je sahranjivana…ovaj spomenik joj je podigla kućna pomoćnica Magda kojoj je ostavila neku malu zaostavštinu.” Slušajući je pažnju mi privlači baš taj tekst na spomeniku: „Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podiže ovaj spomenik blagodarna Magda.”

I tako, od groba do groba, od priče do priče, profesorka matematike u penziji, nestvarana gospođa Dragica sa Vidikovca koja ne dozvoljava da mrtvi umru, jer umro je samo onaj ko je zaboravljen.

Tekst je preuzet sa sajta nestvarnoastvarno.rs

Još ovakvih tekstova možete pročitati u odeljku našeg sajta pod nazivom „Lični primer“.

Pročitajte još:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian