Nastavak teksta Inicijativa „Pojas i put“ – Reinkarnacija Puta svile u 21. veku, autora Nikole Đurića.

Globalizacija, kao produkt neokolonijalizma, na prostoru Balkana se istovremeno sprovodila i tvrdom i mekom moći. Pa ipak, kako su velike sile poput EU i SAD počele da gube svoju nekadašnju moć, i svet je počeo da se deglobalizuje, ali i antagonizuje. Srazmerno ovom procesu, tekao je i privredni razvoj Kine vođen savremenim tehnologijama. Nažalost, veoma je mala verovatnoća da će Kina, kao i svaka velika sila koja želi da to i ostane, zapravo podeliti visoku tehnologiju sa drugim državama, pa makar one bile i u tzv. strateškom partnerstvu sa njom, poput Srbije.

Kineske investicije na Balkan će, sa druge strane, zasigurno dugoročno povećati nivo bezbednosti država koje su deo projekta, posebno kada one pređu granicu od $150 milijardi, što se u Zapadnom svetu smatra nivoom iznad koga većinski nestaju spoljne vojne pretnje . Na primer, Srbija je od 1992. godine primila oko $41 milijardu kroz direktne strane investicije sa zapada, dok je Mađarska dosta više profitirala od evro-atlantskih integracija, čak $303 milijarde. Kako će se ovi kriterijumi primenjivati u slučaju investicija sa Istoka i projekta „Pojas i put“, ostaje da se vidi.

Ono što takođe ostaje kao mogući i veoma značajni problem, jeste dodatno zaduživanje balkanskih država uzimanjem „povoljnih“ kineskih kredita, čime se one guraju u dužničko ropstvo, koje, iako je manje ekstremno u odnosu na zapadni model, i dalje može ultimativno proizvesti negativne posledice po standard građana.

Ekonomski dolazak Kine na prostor Balkana jeste jedinstvena prilika da se uspostavi novi balans snaga između velikih sila na ovom prostoru. Balkan će i dalje biti opterećen spoljašnjim uticajima koji dolaze, kako sa zapada (SAD, EU), tako i sa istoka (Rusija), dok će svoj interes nastaviti da traže i islamski centri moći, prvenstveno Turska.

Ipak, za razliku od ulaganja koja potiču sa Zapada, a koja su se često „gubila“ u NVO sektoru koji je realizovao političke projekte, kineske investicije upućene su u konkretne ekonomske infrastrukturne projekte. Zemunski most na Dunavu, modernizovanje železničke pruge Beograd – Budimpešta, osavremenjivanje auto-puteva, preuzimanje vlasništva u smederevskoj Železari, dolazak prve Kineske banke na naše prostore, ukidanje viza između Srbije i Kine su projekti koji su već realizovani, i koji ukazuju na značaj Srbije kao ključnog partnera Kine na Balkanu .

Upravo u navedenom se ogledaju veliki izgledi za uspeh inicijative „Pojas i put“ na Balkanu. Neopterećenost Kine tradicionalnim geopolitičkim interesima na ovoj teritoriji joj dozvoljava da razvije partnerstvo sa balkanskim državama, i to sa jednom ključnom razlikom u odnosu na zapadne sile – bez vojnog upliva. Dolazak Kine na Balkan dugoročno će promeniti odnos snaga i uz malo sreće uspostaviti ravnotežu interesa koja će biti garant stabilnosti.

Geopolitički značaj saradnje Srbije i Kine

Republika Srbija bila je prva država na Balkanu koja je potpisala sporazum o strateškom partnerstvu sa NR Kinom, još 2009. godine. Od tada, Kina je investirala u Srbiju više od $1 milijardu, uglavnom kroz kredite za infrastrukturne i energetske projekte. Projekti koje će Srbija realizovati sa Kinom u budućnosti procenjuju se na oko $3 milijarde.

Saradnja u okviru inicijative „Pojas i put“ nesumnjivo će proizvesti pozitivne implikacije na geopolitičku i bezbednosnu poziciju Srbije. Saradnja u okviru ove inicijative ima pozitivan uticaj na političke odnose Srbije i Kine i pojačava podršku koju Kina pruža Srbiji na međunarodnoj sceni, pre svega u pogledu pitanja Kosmeta. Pored toga, saradnja istovremeno ide u prilog spoljnoj politici Srbije i njenoj težnji da održi nezavisnu poziciju na međunarodnoj sceni, odnosno balans saradnje sa istočnim i zapadnim silama. Sa druge strane, ukoliko iskoristimo Volcovu realističku teoriju koja ističe prednost „uskakanja u vagon“ nasuprot balansiranja, možemo izvući zaključak da ovakva politika može biti i mana.

Kao što smo već naveli, Kina aktivno podržava teritorijalni integritet Srbije, i jedna od država koja ne priznaje samoproglašenu nezavisnost Kosova, predstavljajući, zajedno sa Rusijom, garanciju da Kosovo neće postati član UN. Od 2015. godine, Srbija zvanično postaje aktivni učesnik i promoter inicijative „Pojas i put“.

Zvanična politika Srbije ostaje pristupanje EU, međutim praksa nam govori da se Srbija trudi da ostane izvan okvira zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU dokle god je to moguće. Uprkos pritiscima da uskladi svoju spoljnu politiku sa EU i sprovede sankcije Rusiji, Srbija se za sada uspešno protivi tome. Aktuelna pandemija koronavirusa koja je dovela i do ekonomske krize čije posledice još uvek nije moguće u potpunosti sagledati, pokazala je slabost EU u brzom i odgovarajućem ujedinjenom odgovoru na globalnu pretnju. Sledstveno tome, mogao bi se izvući zaključak kako će ovaj proces značajno ubrzati ideju restrukturiranja EU, u kojoj je veoma izgledno da u kratkoročnom i srednjeročnom periodu neće biti mesta za Srbiju.

Kako je Srbija na putu svojih evropskih integracija učinila bezbroj ustupaka i pristala na mnoge kompromise sa EU, mnogo više nego što je to EU činila prema Srbiji, razumni su napori Srbije u preuzimanju, koliko god je to moguće, nezavisne pozicije u regionu balansirajući između različitih polova međunarodne politike. U tom smislu, Srbija bi uz malo sreće na geopolitičkom planu mogla postati ključna tačka spajanja interesa sa jedne strane EU, a sa druge Rusije i Kine, čime bi utvrdila svoju poziciju lidera u regionu Zapadnog Balkana.

Na osnovu svega do sada izrečenog, ideja o ostvarivanju „strateške“ saradnje između Srbije i bilo koje velike sile zasigurno jeste preambiciozna, međutim, realizacija projekta „Pojas i put“ na Balkanu će definitivno imati za posledicu jaču geopolitičku poziciju Srbije na regionalnom i međunarodnom planu.