fbpx

„SVI SE BORE ZA VEĆU KAŠIKU, A NE VIDE DA JE ŠERPA PRAZNA“- šta promeniti u srpskoj ekonomiji

Nakon naprasnog kraja epidemije Korona virusa u Srbiji vreme je da se okrenemo ekonomiji. U fokus su stavljene mere Vlade za podršku privredi i građanima koji su stavljeni pred „težak izbor“ da li da uzmu ponuđenu im gotovinu. Međutim, čak i da su ove mere najbolje u istoriji, one suštinski neće promeniti ništa u srpskoj privredi i ekonomiji. Razlog zbog koga to tvrdim je činjenica da su te mere suštinski redistributivnog karaktera.

Da parafraziram profesora M. Zeca, svi se bore da dobiju što veću kašiku, a ne vide da je šerpa iz koje se sipa gotovo prazna.

Potpuno je nebitno da li ćemo ovu godinu završiti sa +2% ili -2% rasta (ili pada) BDP. Da bi se stvari pomerile na bolje moramo potpuno promeniti strukturu srpske ekonomije; prestati da se bavimo preraspodelom, a početi da se bavimo kreiranjem viška vrednosti, napustiti koncept upravljanja siromaštvom (koga ja nazivam stanje „palijativne ekonomije) i početi da se bavimo razvojnom ekonomijom.

Za razvoj zemlje neophodna je industrija. Sve bogate zemlje su bogate zbog svoje industrije, a sve zemlje Trećeg sveta su siromašne zato što nemaju industriju.

To je pravilo u ekonomiji
Proces u ekonomiji, Foto NSP

Argument koji zagovara ovu tvrdnju jeste slučaj Nemačke na kraju Drugog svetskog rata. Naime postojala su dva plana o posleratnoj sudbini Nemačke. Morgentau plan je zagovarao potpunu deindustrijalizaciju, i potpuno pretvaranje Nemačke u poljoprivrednu zemlju. Cilj je bio da se Nemačka onemogući da ikada više bude ekonomski (samim tim i vojno) snažna država.

Srećom pobedio je drugi plan koji se zalagao za razvojnu pomoć, kojom bi se Nemačka ponovo industrijalizovala i na taj način postala ekonomski jaka. Reč je o svima poznatom Maršalovom planu. Nažalost MMF i Svetska Banka su odlučili da u ostatku sveta sprovedu Morgentau plan. Zapadni svet počiva na industriji dok se siromašnim zemljama umesto industrijalizacije predlaže model razvoja zasnovan na izvozu poljoprivrednih proizvoda i bajkama o slobodnoj trgovini.

Srbija takođe mora da krene u industrijalizaciju stavljajući akcenat na informaciono-komunikacionu industriju i energetiku. Neoliberali će naravno odmah posegnuti za svojim omiljenim argumentom o efikasnosti, tvrdeći da bi takva industrija bila izrazito neefikasna.

Ipak, čak i neefikasna industrija je bolja od nikakve. Kao primer može poslužiti Jeljcinova Rusija koja se odrekla svoje industrije i imala mnogo lošije ekonomske rezultate nego dok je koristila uistinu neefikasnu sovjetsku industriju. Isto važi i za npr. Mongoliju i Tanzaniju u kojima se živelo mnogo bolje pre sprovođenja strukturnih prilagođavanja MMF-a koji su zagovarali deindustrijalizaciju i slobodnu trgovinu. Srbija mora da iskoristi prednosti zakasnele industrijalizacije (da koristi najoptimalnija tehnološka rešenja), radi na postizanju ekonomije obima i stvaranju sinergijskih efekata (koji će se ostvariti razvijanjem biznis klastera). Industrijalizacija bi morala biti propraćena adekvatnim protekcionističkim merama.

Povezano:

Za suštinske promene u ekonomiji moramo uložiti u prerađivačku industriju

Proces koji se mora odvijati paralelno sa industrijalizacijom je supstitucija uvoza. Srbija objektivno mora da uvozi avione, kompjutere, aparate magnetne rezonance i druge sofisticirane proizvode, ili pak proizvode koje „duša ište“ poput konjaka, viskija, belgijske čikolade i dr. ali svakako ne mora da uvozi zaštitnu medicinsku opremu, dezinfekciona sredstva, respiratore, luk, krompir i još mnogo toga. Nastojeći da što više potreba zadovoljimo sami pomoći ćemo vlastitoj industriji, a vlastita industrija će pomoći da se smanji trgovinski deficit i u celini poboljša platni bilans države.

Što se tiče poljoprivrede, izvozom jabuka i drugog voća i povrća maltene u rinfuzi nećemo daleko stići. Da bi poljoprivreda zaista predtavljala razvojnu šansu Srbije  moramo uložiti u prerađivačku industriju kako bi proizveli gotove proizvode koji su skuplji i jednostavniji za transport. Potrebno je ulagati u melioraciju i druge agrotehničke mere. Poljoprivrednicima se moraju garantovati otkupne cene minimum tri godine unapred kako bi mogli da organizuju svoju proizvodnju i prestali da budu žrtve nakupaca. Srećom postoje pozitivni primeri koje možemo slediti. Reč je o Izraelu i Holandiji koji imaju mnogo lošije uslove za poljoprivredu, a ipak je njihova poljoprivreda mnogo efikasnija od naše.

Najvažnije od svih pitanja jeste odakle naći novac za ulaganja. Odgovor je u domaćim izvorima finansiranja, pre svega u domaćoj štednji, ali i pametnom zaduživanju.

Upravo iz ovog razloga Srbiji je potrebna i Komercijalna banka u državnom vlasništvu, jer bi pomoću ove banke mogli da se finansiraju različiti razvojni i strateški projekti. Npr. Komercijalna banka bi mogla da subvencioniše stambene kredite mladima oslobađajući ih učešća i odobravajući ih po kamatnoj stopi manjoj od 2%. Mogla bi da subvencioniše, poljoprivrednike, male preduzetnike, naučnike i još mnogo toga.

Javni dug Srbije je preko 52% BDP, ali od visine duga je mnogo važnije ko taj dug finansira. Japan je zemlja sa najvećim javnim dugom na svetu od oko 230% BDP. Međutim, udeo stranog duga u ukupnom dugu Japana je nešto niži od 23%. Dakle, Srbija mora započeti „prepakivanje“ zaduženja tako da unutrašnji dug bude veći od spoljnog. To radi npr. Mađarska. 

Narodna Banka Srbije vodi pasivnu monetarnu politiku sa pogrešnim akcentom na stabilnost cena, umesto da akcenat stavi na razvojnu politiku i kontrolisanom primarnom emisijom stimuliše razvoj privrede.

Veštački precenjen kurs dinara samo pogoduje tajkunskom uvozničkom lobiju. Slobodan Milošević je pored srpskog patriotizma uspeo da kompromituje i monetarnu meru primarne emisije. Novac je krvotok privrede, a srpska privreda trenutno funkcioniše sa oko 50% potrebnih dinara u cirkulaciji. Štampanje novca nije problem ukoliko ima realno pokriće. Tako bi država npr. mogla da finansira setvu iz primarne emisije. Uostalom, sve članice evrozone koriste ovaj instrument samo što ga oni zovu kvantitativno popuštanje.

Neohodno je insistirati na reviziji Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Ovaj sporazum je osmišljen kao privremeni, kratkoročni sporazum u toku pristupanja zemlje kandidata punopravnom članstvu u EU.

S obirom da je Srbija prilično dugo u čekaonici, i po svemu sudeći još dugo neće postati član EU, ovaj sporazum je postao bespredmetan i štetan za državu Srbiju. Jedan deo sredstava za razvojne projekte prikupio bi se i protekcionističkim merama (carinskim i necarinskim barijerama) koje bi bile moguće revizijom ovog sporazuma. Na samom kraju, najjednostavnija mera – obustaviti subvencionisanje stranih investitora gotovinom po otvorenom radnom mestu. Potrebno je primenjivati druge olakšice poput oslobađanja od taksi, poreza na dobit i dr. i podjednako ih dodeljivati i stranim i domaćim investitorima.

Za eksterno finansiranje trebalo bi se obratiti Azijskoj banci za infrastrukturna ulaganja (AIIB) i Novoj razvojnoj banci BRIKS-a koje pretenduju da postanu finansijeri novog multipolarnog sveta.

Sve ove mere su u domenu mogućeg i zahtevaju samo bolju organizaciju kapaciteta koje već imamo, neophodno je samo da politička i stručna javnost skupi hrabrosti i prizna da je neoliberalna ekonomska politika koju primenjujemo od 5. oktobra 2000. do danas potpuno pogrešna te napravi zaokret od palijativne ka razvojnoj ekonomiji.

Danilo Babić je doktorand Fakulteta političkih nauka u BeograduDiplomirao je ekonomiju.

Pročitaj još:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian