fbpx

BILO, BJELO, BELO I BIJELO – Da li je sve ovo srpski jezik?

Srpski jezik kojim pričam od malena krije mnoge tajne u sebi. Kao dečaku, teško mi je bilo i pomisliti koliko bogatstvo maternji jezik ima, jer nekako mi je bilo prirodno da svaku stvar mogu da imenujem, pogotovu one iz svakodnevnice – lopta, sunce, igra, drug, prijatelj, otac, majka. Sve te jednostavne, a divne reči, nosile su sa sobom simbolično značenje.

Međutim, nikad se nisam zapitao zašto. Šta je znao klinac, petogodišnjak, kome su drugari i zabava u dvorištu ispred zgrade bili prioriteti, a pojam znanje i dalje nepoznanica.

U godinama koje uslediše počeo sam da slušam i učim o nekim pravilima, pravopisu, greškama, pisanju, ćirilici, latinici, nikada zapravo ne razumevši mogućnosti našeg jezika i okolnosti koje su doprinele njegovom razvoju. Bio je tu neki prosedi brka, čiča, zvali su ga Vuk. On je uveo neka slova i omogućio mom narodu da piše i čita onako kako je napisano. Sakupljao je narodne pesme, umotvorine, priče, bajke i ogromne zasluge pripadaju njemu, jer je dragi narod otrgao od zaborava slatke plodove jezičkog izražavanja. Po svemu sudeći, bio je veliki čovek! Zatim, učili su me o Savi Mrkalju, njegovom prethodniku, ali često samo kroz priču i nedovoljno. On je utemeljivač ideje koju je Vuk docnije sproveo u delo.

Pročitaj još:

Ah, da! Uz njih dvojicu uvek se isticao čuveni Dositej Obradović, prosvetitelj naš, kažu jedan od najučenijih ljudi svoga doba, popečitelj (ministar) prosvete u Karađorđevoj Srbiji. „Kako je on samo nadahnuto govorio, mudro zborio!“, govore mi učitelji ispunjeni ponosom od glave do pete. Sve sam ja pažljivo slušao i pratio, postavljajući sebi mnoga pitanja na koja nekad ne bih imao odgovor. No, nastavim ja da slušam predavanje sa oduševljenjem. Iščekivao sam još!

Branko Radičević, vladika crnogorski NJegoš (možda je ona šunka koju jedem nazvana po baš njemu!), Sima Matavulj, Stevan Sremac, Alkibijad Nuša, čuveniji kao Branislav Nušić, Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Milan Rakić, Vladislav Petković Dis (ko bi rekao da onaj lanac prodavnica nosi ime po ovom velikanu), Borislav Stanković, čika Jova Jovanović Zmaj, Desanka Maksimović, Radoje Domanović, Milutin Bojić, Rastko Petrović… U nekom trenutku sam se pogubio među silnim imenima! Toliko ljudi, toliko lepih reči, iza kojih stoje neprocenjiva dela. Iscepao sam listić papira, uzeo nenaoštrenu olovku i počeo da beležim imena, jedno po jedno. Koncentracija mi je bila na vrhuncu. Posle svakog prezimena bih zastao i zamislio se: „Gorski vijenac..kako pevljivo. Ali mislim da je NJegoš previše razmišljao o nekim stvarima. Šta mu znači ona rečenica sa orahom i zubima! Ko će ga znati…“ Uzdahnem ja, pa produžim dalje.

Zvono me trgnu iz mašte. Dođem kući, mada još uvek zamišljen, ispričam majci šta smo radili u školi, i na kraju, pomalo stidljivo, zapitah je:
„Mama, jesu li svi ovi ljudi pričali istim jezikom kao i mi?“

  • Jesu.
    „A kako se zvao taj jezik?
  • Pa, srpski.
    „A kojim mi pričamo?
  • Srpskim, sine.

Radoznalo dete, šta će čovek! Nisam se ja uvek interesovao za sve, samo za određene stvari. I nekako se ispostavilo da će te stvari znatno uticati na moj život, pogled na svet, ljude i teme kojima ću biti okružen.
I sada, više od 10 godina kasnije, nedoumica više nemam. Odgovor koji mi je majka dala tada, odgonetnuo je sva pitanja sa kojima sam se susreo kasnije, kroz osnovnu i srednju školu.

Lepota našeg jezika jeste u tome što se priča jednostavno, milo zvuči i najlepše oslikava svaki doživljaj. Lepota srpskog jezika jeste čistota, uvod u svako poglavlje bezbrižnog života, ptičija pesma u cik zore i naravno radost što mi je maternji.
Lepota srpskog jezika jeste bogatstvo, a bogatstvo je u tome što jeste – lep, neprevaziđen, moderan, nesvakidašnji. On je svevremen.

Srpski jezik ima mnoge dijalekte, ali i 3 narečja (govora). Ekavica, (i)jekavica i ikavica tri su brata nerazdvojna. Ko ih razdvoji, prokleto mu bilo, ništa mu ne rodilo!
Oni su poput braće Jugovića; živeće, odnosno umreće zajedno, u slozi, jedan za drugog, jedan pored drugog.

„Lipo, ljepo, lepo i lijepo, bilo, bjelo, belo i bijelo – listići su jednoga cvijeta, u pupolj se jedan odnjihali.“
P.P.Njegoš

Autorski tekst Strahinje Stanojevića, člana Studentskog kluba Pravnog fakulteta

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian