„Sigurno nam ne može biti bolje ukoliko svi obrazovani odu iz zemlje. Voleo bih da u budućnosti pomažem mladim ljudima koji žele da se bave onim što vole!“ – kaže mladi naučnik, Đorđe Ogrizović.
Đorđe Ogrizović je student Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, okićen zlatnom medaljom na Olimpijadi mladih naučnika iz oblasti zaštite životne sredine, javlja Brainz TV.
Kako piše Brainz, on je nagrađivani autor 11 istraživačkih radova, nadaren umetnik čija su dela višestruko odlikovana na prestižnim likovnim konkursima, nosilac nagrade Srpske akademije nauka i umetnosti za izvanredan uspeh na međunarodnim takmičenjima. Njegov završni rad objavljen je u Zborniku najboljih maturskih radova Srbije.
Mentor je naučnim timovima, koordinator nacionalnih projekata, član organizacionog komiteta na Internacionalnoj konferenciji mladih naučnika, asistent na programu geonauka u Istraživačkoj stanici Petnica, proglašen za najboljeg mladog naučnika u svetu od strane Svetske organizacije za zaštitu intelektualne svojine. Ogrizović je nosilac 107 republičkih, međunarodnih i svetskih nagrada i priznanja.
U intervjuu za „Portal Mladi“, Đorđe je malo bliže predstavio predmet svog istraživanja, ali i niz drugih inspirativnih pojedinosti.
Kada si počeo da se interesuješ za nauku, konkretno za zaštitu životne sredine?
Naukom sam počeo da se bavim u sedmom razredu osnovne škole, u okviru Regionalnog centra za talente Beograd 2 i to iz oblasti istorije. U gimnaziji sam se posvetio oblasti koju takođe mnogo volim, a to je zaštita životne sredine. Značajnu ulogu u upoznavanju sa istraživačkim procesom, pored Centra za talente, imao je manjim delom i moj rad u Istraživačkoj stanici Petnica na programu hidrohemije. Pored istorije i srpskog jezika, od malena volim ekologiju, pa je gimnazijski period doba kada sam uspeo da se posvetim zaštiti životne sredine, sa posebnim osvrtom na vode u prirodi, njihovo očuvanje i prečišćavanje. Naravno, u gimnazijskom periodu niko se ne može baviti naukom ozbiljno kao oni koji su to odabrali za svoj posao, niti bilo ko može biti pravi naučnik kao srednjoškolac. Naučnik se postaje radom, upornošću i znanjem, koje mi u ovom periodu ne možemo još uvek da imamo. Najveća uloga u ovom periodu jeste uloga mentora i brojnih drugih osoba koje vam pomažu tokom istraživanja.
Možeš li da nam pojasniš malo, nama laicima, o kakvom se projektu radi, kako on funkcioniše i od kolikog nam je on značaja?
Tema mog istraživanja je „Prečišćavanje vode zagađene fenolom procesom hidrodinamičke kavitacije“. Fenol se godišnje proizvede u velikim količinama, preko šest miliona tona godišnje, a smrtonosan je po čoveka pri veoma niskim koncentracijama. Nalazi se u otpadnim vodama različitih industrija, pa se zbog ozbiljnosti ovog problema u prečišćavanju vode od fenola koriste brojne metode, ali one imaju različite nedostatke, kao što su visoka cena, loša efikasnost i neselektivno prečišćavanje. Pod hidrodinamičkom kavitacijom se podrazumeva stvaranje, rast i implozija mehurova pare u tečnosti koja struji, nastalih usled varijacija u pritisku. Ispitujući uticaj različitih parametara na ovaj proces, ispostavilo se da je metoda hidrodinamičke kavitacije veoma efikasna metoda u rešavanju ovog globalnog problema.
Kako si došao na ideju za svoj projekat: da li je u pitanju bila potreba za njim ili nešto drugo?
Čitajući različitu literaturu, a najviše zahvaljujući razgovorima sa mentorom došao sam do ove teme. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, danas u svetu 1,6 milijardi ljudi koristi vodu za piće koja je zagađena zbog čovekove nemarnosti. Želeo sam zato da se bavim nekim istraživanjem kojim bih stekao iskustvo i možda ga nekad, nadam se u ne tako dalekoj i veoma srećnoj budućnosti, uz pomoć mentora primenio. Sama tema je veoma aktuelna i mislim da je potrebno što više ovakvih radova, ali je takođe bitno da takva istraživanja budu primećena od onih koji bi dobijene rezultate praktično primenili. A to najčešće, nažalost, ne zavisi od naučnika i istraživača.
Pored mentalnog napora i vremena, šta je sve još potrebno da bi se ideja poput tvoje sprovela u delo?
Potrebna je pre svega lična volja i želja da se nešto tako izvede. Onda to niti predstavlja mentalni napor niti se doživljava kao gubljenje vremena. Naravno, potrebno je znati kome i kako da se obratite. Tu mi je najviše pomogao Regionalni centar za talente koji me je spojio sa mentorom. I naravno, potrebna je dobra volja i spremnost drugih da ti pomognu. Divno je što je većina naših naučnika, profesora i istraživača spremna da u svakom trenutku pomogne mladima koji žele da se bave naukom.
Osvojio si i zlatnu medalju na svetskom takmičenju istraživačkih radova, u oblasti zaštite životne sredine, gde si učestvovao sa još pet kolega. Kakvo je to bilo iskustvo za tebe i sve vas?
Svetska olimpijada mladih naučnika je takmičenje na osnovu prezentacije i sažetka naučnog istraživanja koje izvode srednjoškolci. Radove ocenjuje međunarodni žiri, sastavljen od profesora, naučnika i istraživača iz 28 zemalja sveta. Učenici se takmiče u pet oblasti, a 2016. godine na takmičenju je predstavljeno 168 naučno-istraživačkih radova. Srpski tim je predstavljalo nas šestoro i svi smo osvojili medalje, što je najveći uspeh Srbije na ovom takmičenju do sada. Pored mene, učestvovali su Jovan Mitić i Tamara Janković. Oboje su osvojili zlatne medalje iz oblasti bionauke. Zatim, Nikolina Marković, koja je osvojila srebrnu medalju iz matematike i Matija Čupić i Uroš Filipović, koji su doneli zlatnu i srebrnu medalju iz informatike. Ja sam se takmičio u oblasti koja se odnosi na zaštitu životne sredine. Pripreme su bile veoma ozbiljne i dugo su trajale. Najteže je bilo pred samo takmičenje kada smo skoro svakodnevno, duže od mesec dana, uvežbavali prezentacije i istraživanja koje smo izlagali na ovom svetskom takmičenju. Učešće na bilo kom međunarodnom takmičenju pruža svaki put sjajne utiske. Najvažnije je što svi mi na takvim internacionalnim skupovima upoznamo različite osobe koje su u svojim zemljama u toj oblasti najbolji. Lično mislim da su ti kontakti i bitniji od nagrada i priznanja koje osvojimo. Što se tiče našeg tima, bili smo složni, divno smo se družili iako se pre takmičenja nismo svi međusobno poznavali. I dalje smo bliski i često se viđamo, i svaki put se rado sećamo tih lepih dana iz Rumunije, ali i teških dana priprema koji su prethodili takmičenju.
Kako ti je sam projekat doneo zlatnu medalju, da li ima zainteresovanih da ulože novac u isti?
Za takve razgovore je tu mentor i samo on takvim ponudama može da se bavi. Međutim, nikakvih ponuda posle takmičenja nije bilo. Naravno da bih voleo da se u našoj zemlji primeni sve ono što se utvrdi tokom naučnog istraživanja, ali to, nažalost, ne zavisi od istraživača. Nauka se predstavlja kao nešto što je teško, komplikovano i nerazumljivo. A nije tako. Koliko se često čuje za organizacije koje se bave uvođenjem mladih u nauku? Retko i nedovoljno. Postoje brojna istraživanja koja imaju izvanredne rezultate, konkretnu tehničku i ekonomsku primenljivost, ali se za njih, čini mi se, ne čuje. Potrebno je sistemski ulagati i vreme i novac u nauku i čitav prosvetni sistem da bi se nekakve promene videle. Danas je sve to svedeno na ličnu želju i angažovanost pojedinca.
Na kojim takmičenjima si do sada učestvovao i kako si prolazio na njima?
Dosta se takmičim i do sada sam učestvovao na brojnim takmičenjima. Tokom osnovnog obrazovanja osvojio sam preko pedeset nagrada iz različitih predmeta. Volim crtanje, slikanjei vajanje, pa je taj moj hobi više puta bio nagrađivan. Gimnazijski period mi je takođe bio veoma uspešan. Tokom drugog razreda osvojio sam četiri državne nagrade, iz zaštite životne sredine, geografije i ekonomije. Dva puta smo učestvovali pod zastavom Republike Srbije na Geografskoj olimpijadi. 2014. godine u Poljskoj zauzeli smo 12. mesto, dok smo naredne godine u Rusiji osvojili 13. mesto. Treći razred je bio jedan od najuspešnijih do sada. Pored zlatne medalje sa Svetske olimpijade mladih naučnika, osvojio sam prvu nagradu na državnom takmičenju iz geografije i prvu nagradu na Državnom takmičenju iz zaštite životne sredine. Takođe sam učestvovao na finalnim debatama Evropskog đačkog parlamenta u Mančesteru. Tema debata je bila Budućnost ljudskog bića, a učešće na ovoj manifestaciji izborio sam na simulaciji lokalnog parlamenta u Beogradu, kao najbolji u svojoj grupi. Takođe sam angažovan u IS Petnica, na seminaru geonauka gde sam od pre dve godine mlađi saradanik. Takmičim se zato što to volim i uživam u svemu što takmičenje donosi, i srećan sam što postoji organizacija kakav je Centar za talente koji omogućava učešće gimnazijalaca na brojnim domaćim i međunarodnim takmičenjima.
Kakve su reakcije bližnjih: porodice, drugova, okoline na tvoje postignute uspehe?
Kada ostvarim nekakav uspeh, pored lične sreće i osećaja satisfakcije, uvek me raduje što taj uspeh iskreno obraduje i učini ponosnima porodicu, prijatelje, profesore… A mene lično obraduje uspeh bilo koje osobe, pogotovo kada ona predstavlja Srbiju i podiže poljuljani ugled naše zemlje. Velika je šteta što se danas, u površnom svetu u kakvom živimo, za vredne i pametne čuje samo onda kada ostvare neki veći uspeh. Lakše je čitati vesti o gorima od sebe, a izgleda teže porediti se sa onim ko je zahvaljujući svom radu i trudu uspešan.
Kakve planovi za budućnost imaš kao mladi naučnik?
Osnovne studije bih voleo da završim u Srbiji, i da se nakon master i doktorskih studija u inostranstvu, vratim. Sigurno ne može biti niti bolje niti lakše ukoliko svi oni koji su obrazovani odu iz zemlje. Želja za lagodnim životom je, čini se, danas važnija od bilo čega drugog. Kada su tokom druge polovine devetnaestog i početkom dvadesetog veka mladi talentovani studenti odlazili na školovanje u inostranstvo o trošku države, oni bi se posle studija vraćali u Srbiju. Velika razlika između tadašnjeg vremena i sadašnje situacije je u tome što danas ne postoji sistemskog podržavanja obrazovanih i talentovanih ljudi. Takođe bih želeo da i ja u budućnosti budem taj koji će pomoći mladim ljudima da se bave onim šta vole. Verujem da će, i kada ja dođem u godine svojih mentora, biti đaka zainteresovanih za nauku i tada će biti najvažnije da budu tu profesori koji će im pomoći.
Serbian