Sedmi po redu dobitnik Nagrade „Milutin Bojić“ za mlade pesnike je Nemanja Dragaš iz Beograda, odlučio je žiri u sastavu Mileta Aćimović Ivkov, Slađana Ilić i Darko Daničić. Dragašev ciklus pesama pod nazivom „Deoba paramparčadi“ ocenjen je kao najbolji od ukupno 56 pristiglih radova, a mi smo razgovarali s njim o tome šta ga inspiriše.
Na pitanje da prokomentariše nagradu i da nam kaže da li je bila očekivana, Nemanja ističe da nije mnogo razmišljao o tome i da još uvek radi na knjizi „Antitela“, koja će biti objavljena kao deo nagrade „Spasoje Pajo Blagojević“ za 2019.
„Suvišno je govoriti o tome šta nagrada znači. Najteži deo sledi, a to je proces oblikovanja poetike i priznajem da je to izaziv pun straha i neizvesnosti. To će biti moja osma knjiga, a četvrta koja je objavljena kao deo značajne pesničke nagrade, ali nikada nisam uspeo da se pomirim sa zadatim rokovima. Kako sam stariji, sve mi teže pada to usaglašavanje sa vremenom.“
„Uzbudljivo je otkrivati sebe. Pomeriti poneku ličnu granicu usput, menjati se, odlaziti, vraćati se“
Za Nemanju je inspiracija prosto matematička posledica sabranih, deljenih, umnoženih, oduzetih iskustava života. „Za pesnike, gomilanje tih iskustava je lepota tereta većeg od njega samog , a jedan čovek ne može svet na taj način da nosi. Da bi preživeo, on mora de (se) deli i poklanja drugima.“
OD ORAHOVE KORE PRSTI OSTAJU CRNI
Posle sahrane, svi su se dobro najeli i otišli kućama
Gde dugo ne biva mračnije.
Rekli su mi da zaboravim da sam prvi video mrtvog dedu
Jer je dečak dušu dao za plišanog medu i prst u štekeru
A moj deda je napravio oca i digao kuću
Svim mojim igračkama
Neću da ga zazidam, da bih u pesku prljao kožu i sačuvao mlečne zube
Deda je česnica na našem stolu,
Kako bih drugačije dohvatio plafon
Sa plasta sena sam se spuštao u te ruke,
Video ih svojim prstima
Ti ljudi trbuhozbore
Nikada nisu ratovali,
A da posle nisu bezbrižno vodili ljubav
Roditeljima sam proklijao brže
Nego što mi treba pesmu da napišem
A ne bih je ni pisao
Da mi je mitraljez na slepoočnici plišan
I da je lako dozvati Boga,
Kada mu svi dolaze nenajavljeno
Istovremeno
Što više kopam u to sećanje,
Sve mi je bleđe dedino telo
A sve više mi se čini umesto njega,
Da je neka verna žena
Raširila košulju dužinom kreveta,
Da se suši posle kosidbe.
Nemam ja šta da zaboravim.
Očisti, napuni, repetiraj.
Важније је бити ЧОВЈЕК него АУТОШОВИНИСТА (Одг. на текст у Данасу)
ВЛАСТ ЈЕ ДЕМОНИЗОВАЛА ОПОЗИЦИОНИ АКТИВИЗАМ – Павле Јеремић
Политичка фарса као народни архетип на постјугословенском простору: Случај Република Српска
“И ЈА САМ ДАО РЕЧ”: Јесмо ли заборавили војника који је мајору Тепићу чувао леђа и погинуо с њим?
Šta kaže istorija, može li trobojka vratiti srpsko jedinstvo?
МИРИС ДЈЕЦЕ – Живојин Ракочевић (пјесма о злочину над Србима у Старом Грацком на КиМ)
Kako se GAVRILO PRINCIP ponašao tokom suđenja i tajno održavao vezu sa drugovima između zatvorskih zidova?
VASKRS NA SOLUNSKOM FRONTU: Dan kada su Srbi i Bugari preko nišana delili veknu hleba
За пост-Вучићевску Србију потребна јасна национална визија
Суђење века: Крај Д – Додика или Дејтона
Svečano uručenje Nagrade „Milutin Bojić“ svih prethodnih godina održavano je 19. maja, kad bibilioteka „Milutin Bojić“ slavi svoj dan (ustanovljen po danu rođenja pesnika po kojem nosi ime). Međutim, usled pandemije virusa korona i vanrednih mera koje su još na snazi, zbog čega nije moguće organizovati skup u prostoru biblioteke, prinuđeni smo da odložimo ovaj svečani trenutak.
Serbian