fbpx

Lena Kovačević: Nisam vaspitana da pričam o tome gde letujem, šta kuvam, kako sam sačuvala brak (INTERVJU)

Lena Kovačević, srpska džez pevačica o tome zašto za medije ne priča o intimnim stvarima, kako je upoznala oca Voju Bilbiju dok je studirala u inostranstvu i kako je pronašla svoj put.

Razgovarala Marija Petrović

Fondacija Zajedno za mlade nedavno je započela emitovanje uživo uključenja sa ambasadorima fondacije. Ovoga puta instagram korisnicima se obratila srpska džez pevačica Lena Kovačević, sa kojom je razgovarala studentkinja novinarstva sa Fakulteta političkih nauka Marija Petrović.

Lena Kovačević o studiranju u inostranstvu

1.  Kakva su Vaša iskustva studiranja u inostranstvu?

„U trenutku kada sam ja kretala na studije vi niste ni imali neki veliki izbor ovde, svako ko je želeo da se bavi modernom muzikom morao je ode odavde, nije bilo čak ni ljudi kao sada, koji su se vratili pa sad predaju klincima. Sada imate mnogo fantastičnih muzičara koji su se školovali napolju i vratili su se, to je velika stvar, ranije se niko nije vraćao.

Za mene je bila velika stvar kad se Vasil Hadžimanov vratio, on je za sobom povukao gomilu ljudi koji su se vratili. Gledano sa te strane, meni je najviše značilo što sam imala prilike da odem da bih mogla da se bavim onim što volim, a najlepša stvar u tom studiranju je svakako poznastvo sa ljudima koji dolaze iz različitik krajeva sveta, sklapanje prijateljstava, upoznavanje drugih kultura

Svako od nas je nosio neko umetničko i kulturno nasleđe koje je mogao da predstavi i zaista je bilo divno biti okružen ljudima iz Izraela, Nemačke, Španije, Holandije i uopšte biti na jednoj takvoj raskrsnici kultura i širiti svoje vidike.

Lena Kovačević: Mene takvi naslovi nikad nisu zanimali

2.   Kako izgleda graditi karijeru na takav način na takav način da je uvek važnije ono što radite od vaše lične promocije, da li to otežava i olakšava bavljenje javnim poslom?

Mnogo je lakše ako svoj privatni život stavite na videlo, to je prosto zabavno. Nemam vremena za to, možda bih da imam više vremena i ja pratila privatan život ljudi čiju umetnost volim, tako da ne osuđujem tako nešto, ali me to nikada nije zanimalo.

Nisam imala takav primer u kući, kao neko čiji se otac bavio javnim poslom nikada nisam imala takav model ponašanja pred sobom i jednostvano sam ja takvo ponašnje iz svoje kuđe ponela i usvojila kao nešto što mi odgovara. Mnogo magazana mi je otvoreno reklo da nikada neću dobiti naslovnu stranu jer neću da pričam intimne ispovesti. Mene takvi naslovi nikada nisu zanimali, nisam vaspitana da pričam o tome gde letujem, šta kuvam, kako sam sačuvala brak i ostalo.

Za mene su to užasno lične stvari i ne volim da čitam takve stvari ni o drugim ljudima, jer me prosto ne zanima, zanimalo bi me ako su u pitanju moji bliski prijatelji, a što se tiče izjava za medije, ne volim preterano da pričam o bilo čemu što nije vezano za moj posao i to je možda i otežalo to moje „probijanje“ u medijima.“

Foto: lenakovacevic.com, naxiradio

3.   Kada ste se nakon studija vratili u Beograd, trebalo je da nastavite studije u Americi, međutim ostali ste u Srbiji, zašto?

„Osetila sam veliki nemir zbog činjenice da imam već 26 godina, a da se ne bavim koncertima, da se ne bavim pevanjem i onim zbog čega se zapravo školujem. I što sam više gledala stanove u Njujorku sve više mi se to nije dopadalo, nedostajala mi je porodica, nedostajali su mi prijatenji, bilo je užasno da ne samo što ostavljam ponovo Beograd, nego sada više nisam ni u Holandiji.

U to vreme sam upoznala producenta Teodora Janija, koji je bio u Beogradu na kratko i predložio mi je da snimim album. Meni se ta ideja jako dopala, a u međuvremenu upoznam i svog sadašnjeg supruga i defintivno rešim da ostanem. I sada kad razmislim, nekad je zaista važno slušati srce i slušati svoj lični osećaj, da sam recimo tada otišla za Ameruku teško da bih sada uopšte i pevala na srpskom.

Sada sam zaista srećna što se moja muzika sluša na Dži Ef-Emu u Africi, što smo na 30. mestu sa Kafeom u Turskoj, što sam sada u saradnji sa jednom ozbiljnom međunarodnom agencijom Pešn Turk, sa kojom sarađuju brojni veliki autori i ja kao pevač sa Balkana, tako da sam 100% sigurna da ničega od toga ne bi bilo da ja pevam na engleskom. Mi sa ovih prostora nosimo u genetici, u našem genetskom kodu nešto što Zapad nema i ako se mi njima predstavljamo njihovom muzikom to neće proći.

Zato svako treba da traži svoj put, moj put nije bio da predajem strancima stranu muziku, ali mogu da dam nešto što ima dašak našeg, a opet je upakovano na neki njihov način. Nema drugog ozbora osim biti svoj i originalan. Neki izvođači sa ovih prostora su odrasli u inostranstvu i pevaju njihovu muziku, to je drugo. Kada ste vi odrasli u Srbijij i studirali 5 godina u inostranstvu, vi ćete teško biti njihov državaljanin, vi ste i dalje stranac.“

Lena Kovačević: U Holandiji sam upoznala oca Voju Bilbiju

4.  Na koji način je poznanstvo sa pravoslavnim duhovnicima u Holondiji uticalo na Vaš život?

Oduvek sam bila verujuće biće i svesna duhovnog sveta još kad sam bila mala, ali ne pričam toliko o tome. U Holandiji sam upoznala oca Voju Bilbijiu i oca Velizara Rakića i to su ljudi koji su sve što su propovedali iskreno i živeli, srećna sam da sam imala takav blagoslov da upoznam tako divan, naš čestiti svet tamo koje je dosta dugo bio tamo, a zvučali su kao da se pomerili odavde nisu.

Mnogo mi je značilo da u tim trenucima kada sam odvojena od kuće i porodice, nedeljom odem na liturgiju i posle liturgije ostanem da se ispričam sa tim našim ljudim i to mi zaista kako vreme prolazi sve više predstavlja nešto dragoceno u životu. Oduvek sam bila zaljubljena uopšte u duhovni svet, u pravoslavlje, u duhovnu muziku, tako mi je i jedna od želja bila da upoznam Divnu Ljubojević, a danas smo i prijateljice.

Jedne zime dok sam studirala otišla sam do manastrira Ravanica i čula čuveno ravaničko pevanje, tu tradicuju koja se još samo tamo neguje i bila sam očarana i jedan album sam sa monahinjama iz tog manastira producirala. Mi nismo svesni toga da pripadamo veri i crkvi koja traje 2000 godina, to što mi praktikujemo, je nešto što su sveti oci i ljudi životima plaćali, da bi mi danas imali tu slobodu koju imamo i da ispovedamo veru na način na koji ispovedamo.

U tom smislu meni neka zapadna učenja nisu bliska, jer sam našla ono za čim ja tragan upravo u pravoslavlju i beskrajno sam srećna što nisam morala za tim da tragam i da dolazim iz neke druge kulture pa da otkrivam pravoslavlje, kao što znam mnogo ljudi koji jesu i koji danas dolaze u naše crkve.“

Pročitajte i:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian