fbpx

Ovako je Miloš CRNJANSKI govorio o Aleksi ŠANTIĆU

Ovako je Crnjanski pisao o Šantiću:

Danas se već jasno vidi, da smo što se književnog života i interesovanja za knjigu tiče, daleko od predratnog doba, kada je Književni glasnik značio jednu važnu činjenicu Srbiji, a naročito u životu Beograda. Danas već i oni, koje nazivaju „futuristima”, znaju da su Skerlić i njegovo doba ipak značili široko cvetanje mogućnosti književnih. Današnje stanje literarnog života ne razlikuje se mnogo od današnjeg stanja banalnog života partija, činovnika itd. Sa svim svojim sramotama, bedama i niskostima.

U današnjem društvu ćifta i piljara književnost ima tako smešno mesto i zato ponavljam ono, što sam već pre dve godine rekao, da poet sada ne znači ništa i da se ne čita ni Dučić.

Aleksa Šantić, jedan od plejade istog doba, sa jasnim i zvonkim lirskim zvukom, zaboravljen je kao da ga nije ni bilo.

Jedino se još njegove rodoljubive pesme upotrebljavaju, a miris njegove istočnjačke mladosti, kao miris ćilibara i dima, san i gospodski glas pevača iščezavaju. Bez velikih poteza, romana, drama, mnogo knjiga, njegov čist lirizam uveo je i izbledeo u našem vremenu, pesme mu se gube, mnogo hvaljene, u predratnoj lirici i život mu već davno nema moć mešanja i rađanja.
Njegova muška čistota trebalo bi da je dugotrajnija vlast, ali čelo glave će mu se izređati govornici, čije je „zvanično putovanje” plaćeno i znaće se iz novina da je opet jedan „veliki pesnik” na umoru.

U ovom prostačkom vremenu, opet će „mladi” biti oni, koji će dati pravednu meru. U teškom nagonu da se pesničke sudbine povežu, da se stvori neprekidna književnost, daće Aleksi Šantiću dostojno mesto pevača, čistog i jasnog lirizma, koji je bogomdan i tajno dubok. Njegov znak, među mnogim našim slavnim i visokoparnim ekvilibristima, biće rascvetana grana, ali skrivena iza njegove knjige i života. Sa raskošnim pejsažem duboko povezana slika, imaće dubljeg smisla, za razvitak naše lirike, od svih pevača i eseja onih, kojima to u karijeri treba.

Pre dve godine, kad sam u Mostaru provodio leto na vojnoj vežbi, viđao sam ga svaki dan. Svi mi „futuriste” bili smo mu dosadni, ali smo večeri provodili tiho i lepo. Pred nama je bila divna uzburkanost plavog stenja, pod modrim nebom, monareta i džamije, kao koplja, i beli, arapski šatori, stara, turska groblja sa kamenjem pod čalmama, a zarezanim slovima lepim kao sitne ruže, sve je to učilo tišini. Književnost i kritika zaista nisu bile važne. Divan, stari, strmi most vodio je u noć, nad Mostarom, u kojoj je sjao mesec, kao uvis bačena medžedija. Neretva jedino ne beše sladunjava, u njoj su, kao gliste, plivala i trčala glavačke, crna i pečena deca. Iz daljine se svako veče čulo povečerje vojničkih logora.

Dolazio je sa dugom senkom, uvek u crnini, nosio je stara odela, malo pohabana. – Nije mnogo diskutovao o književnosti i nije ga više bolelo, što nije ostvario negdašnje svoje snove: romane, drame, novele, pesme.

Rado je govorio o svetu, o putovanjima, imao je dubok osećaj da je lepota života u vasioni i daljinama. Uspeo sam vrlo brzo da ga načinim sumatraistom.

Vređale su ga izvesne kritike, ali se davno bio odrekao svega, o čemu je onaj mali mostarski književni krug, pre rata, sanjao. Na svoju liriku gledao je mirno kao pop na svoju crkvu, čim je bio lepši dan, ili vedrija noć, odlazio je i sad, pod starost, da piše, ali sa jednim neveselim osmehom.


Pročitaj i:

Studenti i organizacije traže dodatni rok za zaražene studente

Grupa studenata, uz podršku organizacije Kreni – Promeni i Udružnja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, zatražila je danas dodatni ispitni…
Pročitaj više
Studenti i organizacije traže dodatni rok za zaražene studente

ZA POHVALU: Ovako je učiteljica iz Užica čestitala učenicima završetak prvog razreda

Obrazovanje je važno za svako društvo. Još važnije je da se proces obrazovanja ne svede samo na „bubanje“ određenih znanja…
Pročitaj više
ZA POHVALU: Ovako je učiteljica iz Užica čestitala učenicima završetak prvog razreda

Da li Vidovdan treba da bude centralni nacionalni praznik?

„Vidovdan je praznik koji kudikamo više odgovara srpskoj kulturi sećanja na sve svoje poginule, praznik koji ne predstavlja imitaciju ničega…
Pročitaj više
Da li Vidovdan treba da bude centralni nacionalni praznik?

Studenti iz Beograda i Banja Luke donirali pomoć za decu s Kosmeta

Članovi humanitarne organizacije Kosovko Pomoravlje danas su, uoči velikog praznika Vidovdana, posetili vrtić „Kolibri“ u Partešu i tom prilikom donirali…
Pročitaj više
Studenti iz Beograda i Banja Luke donirali pomoć za decu s Kosmeta

Naše današnje dahije su zatrovane duše i smećem zatrpane reke – Aleksandar Milutinović

Da bi se prosečan čovek danas angažovao izvan svoje kuće po tipu mobe, šta treba da se dogodi? Mnogo toga,…
Pročitaj više
Naše današnje dahije su zatrovane duše i smećem zatrpane reke – Aleksandar Milutinović

Politički kraj Mila Đukanovića?

I dok se u prethodnom periodu veliki dio svijeta ujedinio u porukama solidarnosti i podrške borbi protiv rasizma i policijske…
Pročitaj više
Politički kraj Mila Đukanovića?

Jedna/dve kolone ili nova politička opcija?

Svedoci smo toga da su protekli parlamentarni i lokalni izbori u Srbiji u potpunosti devastirali opozicione stranke (ima onih koji…
Pročitaj više
Jedna/dve kolone ili nova politička opcija?

Strahinja Jovanović, GrađanIN: Ljudi su željni novih lica u politici

Grupa mladih ljudi iz Inđije, okupljenih oko GG GrađanIN, dobila je 3 odbornička mesta u Skupštini grada. Njihov predstavnik, diplomirani…
Pročitaj više
Strahinja Jovanović, GrađanIN: Ljudi su željni novih lica u politici

Mladi nisu apolitični – samo im se ne učestvuje u (ovakvoj) igri

Mladi žele da daju svoj doprinos politici, i to čine svakodnevno, samo – na drukčiji način: direktniji, jednostavniji, može se…
Pročitaj više
Mladi nisu apolitični – samo im se ne učestvuje u (ovakvoj) igri

SRAM VAS BILO: Crnogorska policija baca suzavac u salu sa decom i prebija ljude

Prema snimcima na društvenim mrežama situacija u Crnoj Gori je prilično napeta a policija primenjuje silu i dovodi sve na…
Pročitaj više
SRAM VAS BILO: Crnogorska policija baca suzavac u salu sa decom i prebija ljude

Sedeo je nad Neretvom uz kafu

Sedeo je, nad Neretvom, uz kafu, sa jednom bolesnom izmučenošću, koja je volela još samo cveće i mesečinu. Ni o svojoj rodoljubivoj poeziji nije hteo da govori. U životu ne videh čoveka tako stidljive čistote i žudi. Nijedna prljava reč, nijedan mesnati osmeh, nedeljama. Nikad se nije ženio i kad mu opisah Onu, koju je godinama voleo, pesnik ljubavi samo odmahnu rukom. Ako bude ispalo da ga proglase malim pesnikom, sećaću se kako je sve, u noći i večeru, prelivalo njegov lik zanosom. Voleo je zemlju, a neku duboku i strasnu stidljivost imao je i u toj najdužoj ljubavi.

Dugo je drugovao sa Dučićem. Pričao mi je o njemu oduševljeno i malo maliciozno, kao o srećnijem, čiji je život sve raskošno ostvario, mada su zajedno pošli iz Mostara. O prvim pesmama, prvim odgovorima uredništva, koje su bojažljivo očekivali. O prvim ljubavima Dučića, kao da ih on nije smeo imati, „Samo ti, Aleksa, nemoj da je gledaš, a ja ću već…” Bio je lep, vitak kao slika Maksima Bačevića, mladog vojvode, prve žrtve.
Onaj pobedonosno je prešao Italiju, video i sagledao i saznao sve, do dna. Ovaj je ostao. Svako veče ova mesečina, ova plava planina, turska groblja. U mladosti pesništvo kao groznica. Katkad mu se čini da mu ovaj Mostar leži na grudima. Nekad bogat, sad siromah, ni voz do Beograda ne može da plati, a i šta će tamo? Treba školovati sestrinu decu. Sad je i na kritike postao ravnodušan, ni podsmeh ga više ne dira, ta sve što je lepo, svud po svetu slabo prolazi.

Svako veče dolazio je rado i slušao preneraženo stihove Rastkove, koje sam mu oduševljeno čitao. Odmahivao lepom i čistom rukom. Pisati pesme nije mu više izgledalo tako lepa stvar kao nekad.

Ima nečeg glupog u stavu pesnika, pred stokom, što bleji u Mesec, dok on svira frulu. Pratio me je na putu u logor. Ali svakako da nije bio pesnik zato što ga širom Bosne deklamuju o Svetom Savi.

Govorili smo o jesenjim pesmama, pričao je o Hercegovini, reči su mu tako lepo prolazile, kao devojke, tursko groblje i vitezovi. Znao je već da će mu se telo raspasti u zvezdanu, cvatnu, mirisnu zemlju. Književnost, u kojoj je bio „veliki liričar”, nije mu više izgledala tako važna. Biti pesnik značilo je nešto sasvim drugo.

Poboljevao je, ali nije se tužio. Jedne noći, pokazujući u mrak, izgovorio mi je sto četrnaestu suru iz Korana. „Skloništa tražim… skloništa od Uduvala, od Izdajnika, koji duva u grudi ljudske, skloništa od Džina i od ljudi.”
(1923)

Miloš Crnjanski

Izvor: Crnjanski 1991: Miloš Crnjanski, „Slika Alekse Šantića”, u: Eseji i prikazi [izab. i prir. B. Petrović i S. Trećakov], Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 125–127., Crnjanski

Tekst preuzet sa srpskilegat.rs, Sanja Vuković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian