fbpx

Ljubav je postala tabu tema – Emilija Dimitrovski, mlada pesnikinja

Emilija Dimitrovski završava treću godinu srednje Medicinske škole u Zrenjaninu i ima svoj poetski blog. Pored medicine zaljubljenik je u pisanje i folklor, i kako kaže “uglavnom u one stvari koje postaju tabu tema u današnje vreme”.

Foto: Privatna arhiva

Počela je da piše prozu u prvoj godini srednje škole. Iako je više volela da zadrži tekstove za sebe nekada bi objavila neki u internatskim novinama. Cilj joj je da upiše medicinu i jednog dana postanem doktorka. Ali isto tako žei da jednog dana napiše “zbirku poezije ili proze, možda čak i oba u jednom”.

Jako je važno imati ciljeve jer bez istih, bez nečega čemu težimo potpuno bismo stagnirali i ništa ne bi imalo smisla.”

Sa Emilijom smo kratko razgovarali o njenoj poeziji, blogu i ciljevima:

Gde pronalaziš inspiraciju?

Mislim da je najbitnije da izvežbamo svoje oči da vide, a ne samo gledaju, da upijemo svet u sebe i propustimo ga kroz vrh olovke. Tako i ja sve što doživim, sve što vidim ili uradim prenesem na papir, ali ljubav je oduvek bila najbolji pokretač. 

Da li je blog postao nova forma zbirki poezije?

Na nečiju sreću ili žalost, blog polako postaje nova forma zbirki poezije. Mada, po mom mišljenju, papir će uvek odolevati digitalnom svetu. Ima nečeg čarobnog u sakupljanju knjiga, mirisu papira, pisanju  posveta

Naslov jedne tvoje pesme je “Moja mirna luka”. Tražimo li svi mirnu luku u životu?

Mirna luka je pre svega za jake i emotivne osobe koje znaju šta žele te smatram da ista nije za svakoga. Ljubav treba graditi, čuvati i pružati ali istovremeno štedeti za „crne dane“, u tome je i čar mirne luke. 


Emilija Dimitrovski: Mirna luka

Ušetao si u moj život
sitnim
sigurnim koracima,
baš ti za koga sam mislila da nećeš.
Ti, milo moje,
moja mirna luko,
moje pristanište,
sve moje neprospavane noći,
znao si mapu mojih mladeža
od usana do stopala.
Znao si koliko mrzim
svoje obraze,
a ipak si me večito ubeđivao
da su potaman.
Da su mi stopala hladna,
čak i u Julskim danima.
Znao si na kojoj strani spavam
i da ne mogu da zaspim
bez Merlinove „Lelo“. A kada bih zaspala
na tvojim grudima,
ležao bi nepomično satima
da me ne probudiš
znajući da imam lak san.
Gledao bi u fluoroscentne zvezde
polepljene na mom plafonu
kako stvaraju šaru
i pretvaraju se u galaksiju.
Treperavim glasom,
tiho bi izgovarao neke
ljubavne besmislice.
Moji bi se obrazi
obojili rumenilom
i iz sna bih se budila
sa iskrom u očima,
crnijim od noći.
Milo moje,
zaljubila bih se u tebe
iznova i iznova
svaki put
kada bi mi održao koncert
u sobi,
samo ti i ja
i Balaševićeve pesme.
Setiš li me se nekad
i svega što nisi smeo,
a samo sa mnom si hteo?
Iznova i iznova
svaki put
kada bi mi donosio
sveže kroasane
i prstima prolazio
kroz kosu
za dobro jutro.
O ti, osobo moja, kako si samo voleo
da me posmatraš tako snenu.
Priznaj, sve kafane i nemoralne žene
zamenio bi
da ti taj prizor ostane zauvek.
One su bile tvoja subota uveče,
a ja nedelja ujutru.
E.D.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian