„Rob ovde ili slobodan u tuđini? Zato bojkot“ – Milica Milenković, SSP Kruševac

Postavlja se pitanje da li biti rob u svojoj državi ili živeti normalno u tuđini? Zato bojkot.

Milica Milenković

Kada se neko rodi dolazi na ovaj svet potpuno nov, bez vrlina i mana, bez grehova, bez neplaćenih računa. Potpuno nova ličnost je upoznala našu planetu i dobila svoja ljudska prava, ništa joj nije obećano i ništa joj nije sigurno do toga da je živa i da će živeti, dobro ili loše.

Biti rođen u Srbiji znači biti rođen u državi jake prošlosti, velikih ličnosti, junaka, reformatora, inovatora.

Srbija je država koja je svima dokazala izdržljivost i mogućnost da i dalje hoda dok preživljava najteže. Svaki put kada preživimo udarac tvrdimo da gore od toga ne može da nas snađe, da je teže stanje nezamislivo, uprkos tome uvek dođe to nezamislivo loše.

Dete rođeno u Srbiji ne zna šta ga sve čeka. Majke danas ne dobijaju šansu da uživaju u trudnoći, strepe da ne izgube posao zbog trudničkog bolovanja, strepe od nedovoljno novca za potrebnu opremu, da li će moći da upišu dete u vrtić i od toga da li će ipak biti prinuđene da zbog loših uslova odu sa muževima iz države, na neko bolje mesto. Bivaju prinuđene da zbog ostvarivanja osnovnih prava služe vlast kao robovi. „Ako ne odeš na miting ostaće ti dete bez mesta u vrtiću“.

A šta ćemo sa Osnovnom školom? Deca dobijaju ocene u odnosu na materijalno stanje svojih roditelja, što ti porodica ima više para to su bolje ocene za kraj školske godine.

Kreiran je sistem vrednosti u odnosu na mito koji se prima, te zato deca koja su istinski vredna gube motivaciju za dalji rad.

U uzrastu srednje škole mladi upadaju u adolescentnu krizu, shvataju šta znači biti odrastao, shvataju koliko dinar vredi i koliko je bitno imati stabilnu budućnost, naglo dobijaju sposobnost da prepoznaju nepravdu i probleme. Šok novih saznanja može da dovede do slabijih psihičkih problema.

Stariji neozbiljno shvataju probleme mladih koji se potiskivanjem mogu lako pretvoriti u velike smetnje. Kada mladi ne dobiju potrebnu pomoć, često se okreću ka destruktivnim stvarima u kojima traže utehu kao što su alkohol, cigarete, ilegalne supstace. Ipak su to još deca i ne znaju bolje?

Mladi su potpuno razočarani u sistem jer u njemu bolje prolaze ljudi lakog morala nego pošteni i vredni. Zbog čega ljudi više poštuju nečijeg oca kriminalca koji leži na milionima nego nečiju poštenu majku koja radi za minimalac? Zbog čega je neko sa kupljenom diplomom više cenjen od nekoga ko želi da pošteno stekne svoju titulu?

Razlog zbog čega mnogi mladi ne žele da se fakultetski obrazuju je i taj što najbolje prolaze oni koji imaju najmanje griže savesti. Oni kojima je lakše da plate ispit nego da ga nauče. Mladi ne vide svoju budućnost jer do nje je pretežak put u Srbiji i malo je odraslih koji su postali ljudi.

Država dobija novac za svakog upisanog studenta na fakultet, zbog čega je onda godina toliko skupa? Zbog čega se ispiti plaćaju? Zbog čega se indeks mora kupiti na fakultetu tokom upisa, a ne može se doneti već kupljeni koji je jeftiniji? Zbog čega su udžbenici toliko skupi?

Škole i fakulteti svake godine menjaju udžbenike jer imaju dogovor sa izdavačkim kućama radi povećanja profita na račun đaka. Profesori brane da se udžbenici kopiraju jer onda urednici koji su napisali udžbenik neće imati prihoda, zbog čega takav sebičluk prema studentima?

Postoji i bitno pitanje radnog mesta nakon diplomiranja. Mladi ili moraju biti u stranci da bi se zaposlili ili posao moraju tražiti u tuđoj zemlji, jer država njihove realne plate krade i ostavlja im smešne cifre koje ne zaslužuju.

Postavlja se pitanje da li biti rob u svojoj državi ili živeti normalno u tuđini?

Da li je uopšte moralno imati decu u državi gde pošteni ljudi prolaze najgore? Koliko je zapravo sebično očekivati od mladih da ugase već izgoreli plamen? Da li je fer uvesti jedan novi život u pakao realnosti države Srbije?

#Bojkot za život. To nam je činiti.

Milica Milenković, Stranka slobode i pravde, Kruševac