Da bi se prosečan čovek danas angažovao izvan svoje kuće po tipu mobe, šta treba da se dogodi? Mnogo toga, rekao bih.
Autor: Aleksandar Milutinović, Udruženje građana za zaštitu prirode i negovanje srpskog nasleđa “Rajko od Rasine”
Ako zato nije plaćen, da možda mora i sam da plaća, troši vreme, da rizikuje da mu se udari danga ludaka ili razne etikete našeg kreativnog naroda, šanse se dramatično smanjuju.
Koji su po Vama neophodni „uslovi“ da smeće bacamo svuda po ovoj našoj ipak lepoj i divnoj zemlji Srbiji?
Kad vidite teško obolelu osobu, sa više udruženih bolesti, ali sa istovremeno ni malo volje ili snage da išta pokuša da svoje stanje promeni onda znate da ozdravljenja biti neće.
Nema tog šta zdrav um ne može i ne ume da prebrodi i pregura i onog šta bolesna psiha može da upropasti. Šta je naš mali cilj? Da ne dozvolimo sebi malodušje ni slaboverje.
Da li čovek iz uzorne porodice crpi snagu? Da li čovek čiji su otac, majka, braća, sestre, dedovi bili ljudi za uzor i radili stvari za uzor od tog dobija krila ili ga to sputava? Da li zemlja kojoj se ćutke oduzimaju velikani, jezik, teritorije, kojoj se falsifikuje i prošlost i sadašnjost, da li ona takva može da bude izvor snage svih nas? Ako to ne želimo da trpimo, ne znači da bismo da ratujemo, hoćemo samo da budemo vredni i dostojni onog što treba da budemo. Hoćemo da nam ne izmiču dani ni u čemu…
Zašto smo ograničeni na sadašnji trenutak i pokidali veze s prošlošću slušajući one koji nam ne žele dobro? I zašto mislimo, iako je lepo ako je moguće, da sav preporod ili obnovu Srbije moramo da vidimo baš sad za koji mesec ili godinu ili u našem celokupnom životu?
Možda smo mi ona važna generacija koja treba da poseje kvalitetno seme?
Ja mislim da treba da se trudimo da položimo što više dobrih stvari od sebe u sadašnjost zarad budućih generacija a da smo više nego pozvani da crpimo snagu od slavnih predaka. Bez obzira koliko to utopijski zvučalo.
Naši preci naša su svetla kroz vekove, od prednemanjićke Srbije, preko Milutina, Dušana i Lazara, despotovine, Pećke patrijaršije. Način kako smo preživeli i tursko i austrijsko ropstvo i vaskrsli Državu, uvodili najbolje zakone stvari su za ponos i pominjanje. Naši geniji koje nam svako malo bestidno svojataju (Tesla, Pupin, Milanković) zaslužuju da ih proučavamo i branimo. Miletić, Kostić, Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, Kosovo i Metohija, Baranja, Srbobran, Kajmkčalan, prave Srpske vojvode Stepa, Mišić, Putnik, Stara Srbija, Vojvoda Vuk, Babunski i Micko Krstić, Kočićev jazavac pred sudom dela su, događaji i mesta čije sudbine uče, zrače i opominju.
A šta reći za našu epiku? Kojekude ići bez Andrića, Selimovića i vrlina Sv. Nikolaja Srpskog ili patrijarha Pavla. Setimo se onda Nevesinjske puške, Vučjeg dola i kao najvažnije naših stradalnika iz Jasenovca, Paga, Prebilovaca, Krive Reke, Topličkog ustanka, ni njima nismo dostojne spomenike, ulice ni filmove dali… Samo pokušajte da nabrojite naše dike i div junake, pa ni knjiga Vam ne bi bila dovoljna. Ko može reći da to ne postoji, da ne utiče i da banalizuje rodoljublje time da “se to ne sipa u traktor” a da na Kosovu i Metohiji ništa nemamo? Samo nedobronamerni ljudi ili nama nenaklonjene sile. Treba li onda da poštujemo te zahteve i te ljude i Države?
A mi šta radimo, većinski? Mi gutamo tv drogu, ispiraju nam i ozonizuju mozak ili sveopštom krivicom Srba od postanja ili novijim krivicama ili “zadrugama” i drugim rijalitima, ili crnim hronikama, pandemijama, potražnjom za raznim našim teritorijama i ljudima braniocima, ili nas ponižavaju na najsvetije datume. Izmišljaju nam nove entitete i njihove jezike, koriste se starom latinskom Divide et impera.
Sve da bude samo da se ne osvrćemo unazad, postanemo svesni sebe, da se ne obrazujemo i da ne razbuktimo plam i slobodarski duh kojim je protkana sva naša istorija i naše biće. Iza dimne zavese od TV-a i jednih istih novina i vesti nestaju nam reke a počele su i planine, vidite šta se radi na Venčacu na primer.
U tom stanju, zatrovanih duša, suženih vidika, multinacionalnih kompanija i domaćih lopova svih garnitura, suštinski jedne iste vlasti, naš narod se zagubio, naš duh se uspavao. A čiji i ne bi pod tolikim udarima? Što reče jedan moj prijatelj, lekar, nažalost u inostranstvu: “Sale moj, nije lako, eksperiment nad nama predugo traje”…
U svemu tome, dodavši našu ružnu stranu da smo bahati prema svom okruženju (često i ukućanima i prijateljima a preljubazni sa strancima), a setivši se Države koja je već par decenija sve samo ne nezavisna, mi obilato koristimo reke i uvale umesto deponija i kanti za smeće.
Prvo su bili ratovi i sankcije, pa je došlo novo doba, a količina smeća i autodestrukcija se povećala. Kroz sve te decenije kontejnera gotovo da nije bilo, odvoza smeća isto vrlo slabo, a i što je bilo samo uz glavni drum. Otpad u reci pratio je čemer u duši (opet preporučujem knjigu “Ekološke teme” episkopa Jovana) i ne zna se kog sad imamo više i koji nam je teže za izneti.
Šta mi kao jedna brojčano minorna grupica radimo? Ne damo se pre svega. Ne dozvoljavamo hejterima da nam prospu mrak. Ne želimo broj nego soj. U boj idemo ne prema sili koja nas napada nego prema Svetinji koju branimo.
Naše današnje dahije su danas naše zatrovane duše i smećem zatrpane reke. Tako ih mi vidimo. Ne mrzimo nikog samo želimo slobodne duše naše i čiste reke Srbije.
Za to nam treba duhovna snaga, zato nam treba vera u Boga, u ideale, nadahnuće predaka, zato nam treba da se borimo. Kako lepo govoraše Njegoš “strašne borbe s svojim i s tuđinom”.
U poslednjoj akciji našeg Udruženja građana za zaštitu prirode i negovanje Srpskog nasleđa “Rajko od Rasine” iz Brusa, čistili smo atar pred sam ulaz u selo Brzeće. Moram nažalost reći da je ovo deponija kroz koju protiče bivša reka i svojevrsan kopaonički Černobilj od smeća višedecenijskog na sramotu meštana, lokalnih uprava ali i brojnih hotelijera s Kopaonika i Brzeća, Skijališta Srbije i privatnih vikendaša koji decenijama mrdnuli prstom nisu po tom pitanju čekajući Državu ili marsovce a pri tom zarađujući lepo od tih turističkih destinacija. Ako dodamo tome da je i sama kanalizacija na Kopaoniku a i u Brzeću vrlo jadno ili nikako urađena, dolazimo do nove i šire bruke gde logika “pare ne smrde” dobija na značaju. Nije u redu da se gostima naplaćuju cene iz Švajcarske a da reke budu protočne deponije!!! To sve mora iz korena da se menja jer je ovo poslednja šansa da reke postanu što su bile i da počnemo da se samopoštujemo.
Na oko 100m toka, mi smo izneli oko 150 džakova smeća. To su slojevi smeća u reci čija voda i danas nije prljava ali je fizičko zagađenje enormno i traži učešće velikog broja ljudi jer se smeće mora na rukama izneti, drugačije nije moguće.
Stanje je slično svuda po Srbiji i zato pozivam sve partije da svoje kampanje i aktivnosti i aktiviste sprovedu u reke, neka ih bude svih od najlevljih do najdesnijih i neka se utrkuju ko će više smeća i reka očistiti, ko više minihidrozala porušiti.
Nek napuste trgove, pijace i ostala mesta gde prave čeke za birače. Tako bi pokazali ljudima da nešto vrede i rade a ne da gledamo jedne iste monstrume već decenijama kako postaju milioneri iz blata a nas da guraju u isto i da rasprodaju deo po deo zemlje u bescenje. Pri tom glumeći nivo i veličinu.
Nek za kraj bude pesma Beogradskog sindikata.
Serbian