U javnosti preovladava slika Tajlanda kao egzotičnog odmarališta sa bogatim kulturološkim nasleđem. Gde god da krenete možete naići na budističke hramove i statue. Ali za narod na Tajlandu budizam nije samo folklor. Budizam je jedno od glavnih državnih pitanja na Tajlandu.
Tajland pripada kulturnom miljeu Therevada budizma, istom onom kome pripadaju Šri Lanka i Mijanmar ( nekadašnja Burma). Sve tri države se suočavaju sa istim problemom, a to je postojanje muslimanske manjine u okvirima ovih države. Ove države se bore protiv onoga što možemo označiti terminom „reproduktivni džihad“. Reproduktivni džihad je u očima budista borba muslimana protiv budista pomoću njihovo prirodno visokog nataliteta. Pored toga budisti smatraju da muslimani pokušavaju da umanje „ njihovu plodnost“ raznim akcijama ( mrvljenje kontraceptivnih sredstava u hranu u Šri Lanci, izrađivanje posebnog donjeg veša na Tajlandu). U celom regionu postoji strah većine od manjine.
Uspon nacionalizma baziranog na budizmu počinje krajem 19. i početkom 20. veka, ali u drugoj polovini 20. veka ovakva vrsta nacionalizma dobija političku zaleđinu i postaje oficijalna ideologija ranije navedenih zemalja. Tajland je unikatan na ovom polju jer on ima muslimansku manjinu koja se aktivno bori za nezavisnost. Ovo je etno-religijski sukob u svom najčistijem izdanju.
Posle 11. septembra svet se okrenuo borbi protiv terorizma, sa posebnim osvrtom na religijski terorizam. Medijska slika je bila jasna, a to je da je dominantan priroda religijskog terorizma islamska. Tajland je viša puta bio izložen terorističkim napadima i on se uklopio u globalnu sliku borbe protiv terorizma. Teroristički napadi su kao metu napada najčešće imali budističko stanovništvo. Napadi po budističkim selima bili su učestali.
U ovim mestima manastiri su bili središte života i narod se okupljao oko njih. Oni nisu bili samo kulturno izvorište, već i administrativni centri društva. Država je tu videla priliku da preko manastira proširi svoj uticaj. Iako ovo jeste pitanje etno-religijskog sukoba geostrateški položaj manastira je bio bitan. U njima su vojnici i policajci imali sve što im je potrebno da bi mogli da obavljaju svoje dužnosti. Rešenje se samo nametalo.
Kao rešenje problema u manastire su se uselili vojnici i policajci. Vi možete pomisliti da su oni samo obični službenici, ali tu bi pogrešili. Oni jesu monasi. Obučeni u monaške odore oni se kreću po manastirima, štite, ali i ispunjavaju svoju monašku dužnost. Ovo nije jednostavan posao! Vojnici i policajci koji će postati monasi-ratnici vrbuju se odmah po završetku vojničke ili policijske obuke. Jedan od posmatrača je bio zapanjen kada je ugledao budističkog monaha u njihovoj tradicionalnoj odori, ali kada je razmakao odoru video je da mu se u ruci nalazi puška. Kada su bili upitani da li sebe smatraju monasima ovi ratnici su odgovorili potvrdno. Ispunjavajući svoju dužnost čuvara oni stiču „vrlinu“, ne samo za sebe nego i za svoju porodicu. Zbog toga ovaj položaj donosi određeni društveni prestiž.
Ovde možemo postaviti skroz opravdano pitanje: Kako vojnici i policajci uklapaju svetovne i duhovne dužnosti?
Ovakvo pitanje preovladava iz pogrešnog mišljenja da sam budizam u sebi nema elemente za nasilje. Iako sada nećemo ulaziti u teološki aspekt budizma samo ćemo istaći činjenicu da uvek postoji razlika između religije u praksi i dogmi. Budizam poznaje pojam ubijanja, ali u kontekstu zaštite nekog ili nečeg. Može vam zvučati neobično, ali u budizmu ubistvo ima pozitivan efekat na vašeg napadača jer mu je prekinut životni ciklus, više neće grešiti i stoga će manje ispaštati u sledećem životu. Onaj ko je ubio nekog, a pri tome nije prema njemu imao nikakva negativna osećanja neće trpeti lošu karmu. U principu kada se branite bez mržnje prema nekom vi nećete imati lošu karmu. Upravo je to svrha vojnika-ratnika. Oni ne napadaju, oni se brane. Brane stanovništvo, brane državu i brane same postulate budizma na kojima je izgrađena država.
Građani se osećaju sigurno znajući da se u manastiru nalazi ovakva vrsta monaha. Za vreme terorističkih napada na Tajlandu građani su masovno bežali u manastire jer su znali da će tamo dobiti potrebnu zaštitu. Međutim, ovakva praksa dovodi do polarizacije društva.
Nekada su se u budističkim manastirima mogli sresti i muslimani jer je manastir bio centar kulturnih dešavanja, ali i centar administracije, obrazovanja i medicine. Zbog postojanja monaha-ratnika muslimani su počeli da izbegavaju da dolaze u ove manastire. Oni su označili posetu ovim hramovima kao greh. Poseta hramu je izjednačena sa svim nečistim, dok je suzdržavanje od odlaska okarakterisano kao nešto čisto i uzvišeno. Dodatna polarizacija na budiste i muslimane je jasna. Polarizacija nije jednostrana, ona postoji i sa budističke strane. Budisti smatraju da se islam vremenom iskvario. Nekada je i on bio nežan kao budizam, ali je vremenom iskvaren. Budizam sa druge strane nikada nije menjan i po mišljenjima ovih monaha ratnika on je njihovo oružije da izoštre um.
Obični monasi su podeljeni u oceni ratnika-monaha. Sa jedne strane imamo jasnu kritiku njihovog ponašanja, (pogotovo ponašanja monaha koji su obučeni policajci), ali i oni uviđaju njihov značaj. Pre pojave ovih monaha mnoga mesta koja su sveta u budizmu i mnoge relikvije su bile uništene, sa pojavom ovakvih monaha situacija se popravila. Međutim, mnogi monasi smatraju da ne postoji stvarna opasno za manastir, već da je vlada iz straha preduzela ovakve mere. Prema njima ovo je stvorilo atmosferu straha kod budističkih monaha. Ali dešavanja na terenu su naterala i ove monahe da počnu da uvažavaju značaj ovih monaha-ratnika. Prilikom jednog napada nestalo je struje u celom gradu, u straha da mogu biti sledeća meta monasi su se osećali sigurnije znajući da su tu vojnici i policajci.
Monasi-ratnici su javna tajna Tajlanda. Oni oblače svoje odore da bi čuvali kulturnu tradiciju svoje države. Za njih je opstanak manastira pitanje opstanka budizma, a opstanak budizma je jasno izjednačen sa pitanjem opstanka države. Njihova uloga je bitna!
Oni su samo jedan deo dublje polarizacije društva na Tajlandu. Za mnoge oni su zaštitnici jer ih čuvaju od neprijatelja koji im napadaju domove. Za muslimane oni i njihovi manastiri su nečisti.
Ali situacija je jasna polarizacija je nastupila, a atmosfera straha će samo otežati dalju komunikaciju između religijskih grupa.
Autor: Mihajlo Karna, politikolog religije
Serbian