Srđan Kuljanin – frizer od kog možete naučiti o istoriji i lepotama Srbije (INTERVJU)

Dok smo kod frizera često puno pričamo o životnim trivijalnostima, ali ima jedan frizer u Beogradu kod kog vredi otići i slušati. Srđan Kuljanin, koji je od frizerskog zanata napravio umetnost, bavi se i kaligrafijom, promocijom kulturnih i turističkih dobara Srbije, i strastveni je ljubitelj istorije, Partizana i skupljanja stripova.

Po njemu Sveti Sava je primer kako su se komunikacijom rešavali problemi, svaki muškarac treba da obiđe Hilandar, a za uspeh je potrebno mnogo volje i manje spavanja. Kaže da je njegov salon kao manastir jer uvek ima vode i nešto slatko za svakog prolaznika.

Srđan je rođen 1988. godine u Čapljini, jednom malom mestu u Hercegovini. Pre rata je došao sa porodicom u Beograd, a još kao mali voleo je da se igra sa makazama. Posle osnovne škole upisao je frizersku državnu Školu za negu lepote u Beogradu, a zanat je izučio kod dva najbolja frizera u Srbiji – Srete Kovačevića i  Aleksandra Kapriša. Uz volju i upornost otvorio je svoj salon „SK studio“ koji je postao prava mala oaza dobrog raspoloženja u Belvilu.

Kažu da je u Srbiji teško sam pokrenuti posao? Da li je to stvarno tako?

Bilo je preteško. Kada sam otvorio salon prvog dana nisam imao dinar u džepu, ali to je zaista tako. Ali se krenulo i sad ide super. Naravno, bitno je da ljudi znaju šta žele i da budu uporni u tome. Ja sam se tri godine pripremao i kupovao stvari, klijente pripremao za to kad se otvori da mi bude lakše.

Imam utisak da ti stvarno voliš to što radiš, napravio si od salona jednu živu priču, ljudsku atmosferu i radiš neke stvari koje nisam videla na drugim mestima poput crtanja na kosi…

„Ovaj salon je kao jedan manastir jer su u njemu svi dobrodošli i osećaju se kao kod kuće. Prvenstveno zato što sam ja ovde stalno. I ako je sve zatvoreno u naselju, Srđan će biti otvoren. I uvek kod njega ima kao u svakom manastiru voda i nešto slatko. Nije standardan salon i ne gledam ljude samo kao mušterije. Trudim se da održavam dobre kontakte sa dobrim ljudima. Kao što je između tebe i mene.

Upoznali smo se na utakmicama. Ljudi obično imaju sliku o tome da su navijači po difoltu neki huligani ali ova tvoja priča sad odskače od tog stereotipa. Odakle ljubav prema Partizanu?

Dolazim iz fudbalske porodice. Brat i ja smo prekinuli tradiciju igranja fudbala ali nastavio sam da pratim sport van terena. Ja sam već ozbiljan, spreman za formiranje porodice i sad je to više rekreativno praćenje

I kad smo baš išli na utakmice, uvek je to bilo drugačije, prijateljski, bez napetosti. Ja sam za tvoje društvo i za neke momke sa kojima sam ja išla uvek osećala da su to ljudi na koje mogu da se oslonim. Kakav je tvoj utisak?

To su ljudi iz finih porodica i ljudi koji su voleli fudbal pre svega. Ljudi koji su više pratili dešavanja na terenu nego na tribinama. I onda je to velika razlika u odnosu na te neke grupe. Uvek smo gajili neki porodičan odnos i privatno se družili. Sve smo proživljavali zajedno – i kad smo bili bez posla, kad smo nalazili devojke, sada već i ženidbe. Ne zavisimo ni od koga. Sve što smo radili radili smo jer se nama radilo a ne zato što je neko tražio od nas.

Pored Partizana imaš još jednu veliku ljubav a to je obilazak Srbije i promovisanje njenih lepota. Ja bih rekla da je to jedna posebna vrsta patriotizma, stvarnog a ne onog bukačkog.

Uvijek važi to da su ljudi koji idu na utakmice aktivniji, „veliki Srbi“ …Ja sam hteo da to malo dublje vidim i doživim. Da bi to moglo mora čovek malo da se izoluje i krene tim putem.

Recimo Crna Gora danas je pravi primer toga da nam je ostala samo Crkva i ta slavna istorija i te mošti koje ne mogu nikoga da prevare, samo mogu da pokrenu.

Tokom tih svih obilazaka sam dosta naučio o samoj istoriji i o našoj kulturi, video mnoge gradove, ostvario prijateljstva. Sa mnogim manastirima imam dobar kontakt i to je sad jedan viši nivo

Na koje mesto bi se vratio svaki put i šta bi preporučio ljudima?

Meni je omiljena moja Hercegovina u kojoj verujem da ću dočekati ostatak života. A po Srbiji svaki kraj me za nešto vezuje. Trenutno sam najprisutniji u „Dolini jorgovana“.

Mislim da svaki muškarac treba da poseti Hilandar jer je to tamo nešto najsvetlije što Srbija ima. A ja prvi dok nisam otišao nisam ni znao koliko je to važno mesto. I mnogi ljudi su mi rekli da sam se posle tog putovanja vratio drugačiji. Utiče dobro na ljude jer shvatiš neke druge vrednosti, shvatiš da je sve prolazno i da je najvažnije da čovek bude čovek.

Takođe, mislim da su ljudima puna usta Kosova a da nikad nisu bili. Jako je bitno da odu da vide i tek onda će znati veličinu svega.

Što se više u mojoj glavi mota istorija to je više poštujem. Naši mediji, naše knjige, obrazovanje su jedno, a mislim da je realnost totalno drugačija. Mislim da su nas komunisti totalno upropastili što se tiče obrazovanja i mnogi zlikovci su predstavljeni kao heroji.

Komunizam koliko god ga ljudi voleli, dosta zla je naneo. Gde god čovek da obilazi te svetinje uglavnom svi imaju jako loše mišljenje o tom periodu. Za to vreme Srbi su najviše izgubili svoj identitet.

Ako pogledaš našu istoriju i sve ono što si čuo u tim obilascima Srbije i današnje vreme, prepoznaješ li neku nit koja može da bude vodilja i tad i sad, nešto što je i tradicionalno i moderno?

Prepoznajem da su u svakom vremenu ljudi najvažniji.

Ni pare ni građevine – ljudi su ono što nosi svaku generaciju i svako vreme. Najbolji primer toga je Sveti Sava.

I dan danas kada se posete neka sveta mesta tamo se pamte ti ljudi i poštovani su. To je fenomen. Koliko je on bio ispred vremena, koliko je bio u svom vremenu moderan. Danas imamo primer da ne može da se sačuva nešto, a ne da se zauzme. Ranije su gledali na to da se država razvija.

Često čujemo da ne treba gledati u prošlost već samo u budućnost. Šta nam govori primer Svetog Save?

Sveti Sava ima samo školsku slavu u Srbiji a toliko je učinio za nas i to dovoljno govori o našem odnosu prema prošlosti. To je čovek koji je obilazio ceo sveti i bio veliki i dobar pregovarač.

Imao je odličan smisao za komunikaciju, ono što nama danas fali – da se mirnim putem nešto reši.

Da se vratimo na tvoju prvu ljubav – frizeraj. Napravio si od toga umetnost sa crtanjem po kosi.

Pre par godina došao sam na ideju da uradim nešto što nije niko, i uz savete jednog našeg slikara osmislio sam slikanje na kosi. U martu 2018. sam uspeo to da realizujem. Nakon toga svakog meseca se tražio neki novi rad. Tokom korone najbolji frizerski časopis na svetu je mene svrstao među 250 najboljih frizera sveta koji su dobili specijalne naslovne strane u internet verziji časopisa na šta sam posebno ponosan.

Od skora si počeo da se baviš kaligrafijom. Šta te podstaklo?

Tokom poseta svetim mestima još više sam počeo da poštujem ćirilicu i samim tim mi se dopala kaligrafija. Nadam se da ću u avgustu biti prisutan u manastiru Studenica gde će biti jedan od naših najboljih kaligrafa

Imaš razna interesovanj, sve to traži energiju a meni se čini da imaš sve više energije. Kliše pitanje, ali kako sve postižeš?

Nema kukanja. Kao na Hilandaru. To je buđenje rano ujutru i na takvim mestima čovek nauči puno o životu i o tome kako je malo potrebno da se spava  Što više radiš to si sve bolji.