Da podvučemo crtu: povod za protest pre 3 dana bilo je uvođenje policijskog časa, ali je on odmah eskalirao u političku pobunu. Oštre reakcije policije su dokaz da su vlasti bile zabrinute. Najvažnije: protest je za par sati ispunio svoj osnovni cilj, i policijski čas je otkazan.
Drugog dana su na ulice izašli ljudi koji su shvatili da je režim u defanzivi, i da mogu ozbiljno da ga poljuljaju. Reakcije su bile žestoke i brutalne, kompletna medijsko-propagandna mašinerija je odvrnuta na trojku, Predsednik je pretio itd.
Trećeg dana smo dobili inicijativu #Sedeljka, što je ogromna deeskalacija od strane demonstranata. Veliki broj građana je to prihvatio, i to se mora poštovati. Režim je odstupio i vratio sistem u normalu. Demonstranti se diskvalifikuju, ismevaju, nema suzavca i pendreka.
Ali shvatite, povlačenje policije nije nikakva pobeda – Vučić i njegovi su savršeno svesni da su sedeljke ispred skupštine nešto sasvim bezopasno. Ne morate se plašiti suzavca i batina, što je dobro, ali nećete ni uraditi ništa, samo ćete „iskazati svoj stav“, i nikom ništa.
To ne znači da je za borbu protiv režima NEOPHODNO napadati policiju i jurišati na Skupštinu. Naravno da nije. Ali kada je vlast isključila građane iz političkog života, protesti – ako hoće da imaju ikakav rezultat (kao prve večeri) – moraju biti RADIKALNI, moraju otežavati rad sistema, dovoditi ga do prenaprezanja i pucanja.
Da su demonstranti odlučili da sednu na autoput, ili na prugu, ili bar da dugoročno blokiraju saobraćaj u gradovima, druga bi se pesma pevala. I opet biste videli reakcije policije, koliko god protest bio miran.
Ukratko, ako hoćete da SRUŠITE režim, morate da ga UDARITE GDE BOLI.
Ako hoćete da sedite i da se durite na nepravdu – to možete i kod kuće.
Preuzeto sa fb profila Nikole Tanasića.
Serbian