Kada se govori o mladima, njihovom političkom angažmanu i problemima često nesvesno obraćamo pažnju samo na mlade u Beogradu ili Novom Sadu. Zato sam sa Ivanom Mandićem, koji je jedno novo lice politike, član predsedništva Stranke slobode i pravde i predsednik odbora SSP u Kruševcu govorio o stanju u tom gradu, politici i položaju mladih.
Da li je kruševačka omladina zainteresovana za politiku?
– Ne. Nije nimalo i sumnjam da će u nekoj skorijoj budućnosti biti zainteresovana, a i oni koji jesu zainteresovani nailaze na odbijanje u tom stranačkom sistemu koji je ustaljen već 100 godina.
Kao i za posao: da biste konkurisali morate da imate radno iskustvo, a vi tek završili faks ili školu i želite da radite i automatski ste diskriminisani, a to je tako u strankama i politici isto ustaljeno. Ako si mlad, onda nemaš baš puno pravo glasa i nailaziš upravo na to odbijanje.
A većina omladine nije zainteresovana iz prostog razloga što ,,kupi vlagu iz kuće koju želi da proda“. Iz koje želi da ode. Tako mladi doživljavaju Kruševac, tako mladi doživljavaju Srbiju. Nisam birao gde ću da se rodim, nisam birao roditelje, ali kuću mogu da promenim. Iz tog razloga mislim da mladi nemaju bilo kakvu viziju u politici ili ideju da mogu nešto da promene, a to je loša vest.
Dobra vest je da sam i ja bio mlad. Imao sam prvo omladinski pokret u Kruševcu, krajem devesetih, koji je bio buntovan, gerilski, militantan pomalo i bila je ideja da prkosimo režimu na svaki mogući način ko god bio na vlasti. To je ona komforna zona gde ste kritički nastrojeni prema bilo čemu što vam se ne sviđa, ali nemate nikakvu odgovornost zbog toga. Mladi danas nemaju gde da kanališu taj buntovni duh, tu emociju, energiju i strast prema nečemu. A kada svaki mladi čovek bude shvatio da je on pokretač svega i da on pravi promenu, razliku, onda mislim da će i okolnosti biti drugačije, a na nama u strankama je da omogućimo tim mladim ljudima da se oni iskažu.
Nisam bio pristalica tih omladinskih organa u okviru stranke, jer mislim da mladi ljudi koji imaju tu energiju, strast, koji mogu da nose neke funkcije i akcije kroz omladinu, da oni mogu da ih nose kroz celu strukturu stranke.
Koji su ključni problemi mladih u Kruševcu?
-Neizvesna budućnost i perspektiva. Nemogućnost zaposlenja i nepriznavanje rada i žrtve kroz školovanje i obrazovanje. Potpuno je svejedno da li si kupio ili zaradio diplomu. Zbog toga i beže odavde. Slabe šanse za učešće, participiranje u društvu uopšte. Limitirana ekonomija, privreda, limitiran noćni život, drugarstvo. To je kompleks velikog, a ipak mentalitetom malog grada. Normalne migracije su Beograd i inostranstvo. To se dešavalo i dešavaće se.
Da li vlast na lokalu išta nudi omladini?
Gospode Bože! To što oni nude omladini to završi na autobuskoj stanici sa kartom u jednom pravcu.
Šta vi nudite toj istoj omladini i kakav je njen izbor?
Pre svega olakšavanje školovanja sa ekonomskog aspekta. Prva stvar su besplatni udžbenici. Zatim socijalni program za mlade bračne parove, da subvencionišemo sa gradskog nivoa, da pomognemo tim mladim ljudima za stambene kredite.
U poslednjih deset godina dolaze ljudi iz samo jedne branše muzike. Nemam ništa protiv narodne muzike, slušam je kao i ostalu, ali kada nemaš mogućnost izbora, nego ti se non-stop nameće, imate mlade ljude koji nemaju šta da rade. Da se pospeše kulturna dešavanja, muzičke manifestacije. Takođe se zalažemo za ukidalje ograničenja rada lokala do 1 sat posle ponoći.
Ovde se rade kružni tokovi, asfaltiraju se ulice, ali se ne ulaže u žive stvari: klupe, krovovi, fasade, fiskulturne sale, a to je ulaganje u konkretno jedan deo populacije koja to koristi, a to su mladi. Treba i oplemeniti ponudu fakulteta u Kruševcu.
Da li mladi u Kruševcu obraćaju pažnju na ,,ideološke i političke razlike“?
Više obraćaju van političkih struktura na ideologiju, a kada im pristupe onda su pragmatičniji po tom pitanju.
Kroz sve razgovore neki mladi provlače ideološke teme, a onda na kraju konstantuju da su svi isti. Oni koji uđu u političke strukture, veći deo njih, u periodu od tri do šest meseci doživi razočaranje tim ulaskom, odnosno tom ideologijom koju su forsirali pre nego što su ušli u politiku.
Kada uđu vide, nažalost, da je to vrsta nekog biznisa, a u politici i jeste bitan kompromis i da budu pragmatični. Da možemo da se ne slažemo, ali da se ne delimo više oko ideoloških stvari. Pritom ideološke razlike moraju postojati, inače bi stvarno bili svi isti i razlikovalo bi se samo ime i prezime političara, a svi bi nudili isto.
Mi u Savezu za Srbiju moramo da ostanemo jedinstveni na putu koji nije samo ,,UA Vučić!“, jer to ne donosi promenu, a na tom putu jedinstva se ne poklapaju svačiji interesi podjednako, želje i motivi za promenom sistema, a ako dođe do razilaženja Vučić trijumfuje i zato moramo da budemo obazrivi u budućnosti šta ćemo da pravimo i da to što budemo pravili bude čvrsto.
Kada je Boško Obradović štrajkovao glađu ispred Skupštine, rekao sam mu: ,,Došlo zadnje vreme, Boško, kada smo ja i moja petokraka došli da branimo tebe i tvoju kokardu.“
Šta to kaže? Kaže da smo mi potrošili sav materijal za bilo kakve podele, što se tiče rušenja ovog režima. A do opozicije je to što uvek kada uđemo u neki razgovor sa nekim čovekom koji je naš neistomišljenik po bilo kom pitanju, potenciramo i dajemo na značaju stvarima koje nas dele, a to je nešto neverovatno! I beznačajno…
Da li je moguće vratiti omladinu u Kruševac?
Potpuna je utopija misliti da će bilo šta što Srbija uradi u nekoj bliskoj budućnosti moći da vrati mlade ljude koji su otišli u zemlje Evrope ili sveta.
Osećaj patriotizma, pripadnosti, tamo gde su vam grobovi predaka, koje mora neko i da zaliva, sve je to lepo, a sve se to potre kada zaplače dete kod kuće gladno.
Kada dođe do tog preloma, većina se odluči da rešava svoja životna pitanja i da gleda u budućnost: da prehrani decu, da živi normalno, ali takođe ima i potrebu da održava prošlost bliskom. Da oseća da je deo nečega. Postoje, naravno, ljudi koji bi se vratili iz tog osećaja patriotizma, ljubavi prema Srbiji i tu ljubav bi svi trebali da negujemo. Nisam optimista po pitanju toga koliko ljudi mi možemo da vratimo, ali jesam po pitanju koliko ljudi možemo da zadržimo. A da bi ih zadržali, moramo da srušimo ovakav sistem.
Koju poruku šaljete omladini?
Taj neformalni pokret koji sam stvorio ili široka društvena akcija tih nekih mladih ljudi je bio pokret koji nešto neće. A razlika između te neke anarhije ili opozicije koja neskladno deluje i potreba nas iz opozicije da vršimo vlast jeste baš to: da znamo šta hoćemo. Berni Sanders kaže: Moramo da počnemo da pričamo. Moramo da počnemo da slušamo. Moramo da počnemo da se gledamo u oči. I to je to. Ako treba i dodir da bismo shvatili ko je prekoputa nas.
Žao mi je da je opozicija i dalje prekoputa građana. To što nam oni traže mane je super, ali moraju da vide i neke vrline, trebalo bi, ako hoćemo nešto da uradimo. Mi se u opoziciji, a to mogu da kažem za sebe i odbor SSP-a u Kruševcu, borimo za one ljude koje ne poznajemo, zato što oni koje poznajemo već se bore sa nama.
Ako se gadite politike, dajte da se upoznamo. Ako se i posle tog poznanstva budete gadili politike, to znači da mi koji se bavimo politikom ne radimo to dobro i ne vredimo. A ako budete stali rame uz rame sa nama, onda to znači da smo se dobro upoznali i da znamo šta nam je cilj.
Serbian