Miloš Davidović je dečak iz Crnče, sela u derventskom kraju. Odličan je učenik osnovne škole u Osinji, ali i dete koje ne može zamisliti svoj svet bez svešteničke odore i seoskog hrama.
Miloš živi sa majkom i dedom u trošnoj kući. Otac je nastradao radeći sa traktorom, a brigu o Milošu i njegovoj gluvonemoj majci je preuzeo osamdesetjednogodišnji deda Petko. Napukli zidovi, vlaga i krov koji prokišnjava, slika je koju svakodnevno gleda 14-godišnji Miloš Davidović . Njegov san je da kada odraste obuče svešteničku mantiju i pomogne svom narodu koliko bude mogao, a u ovom trenutku mali Miloš želi da kao i svi njegovi vršnjaci, ima normalne uslove za život.
Ono što izdvaja Miloša od njegovih vršnjaka je posvećenost učenju i Bogu. Njegova soba je ispunjena ikonama, duhovnim knjigama ali i uspomenama na prošla vremena.
Meštani Crnče i svi koji poznaju Miloša ne mogu zamisliti liturgiju u seoskoj crkvi bez ovog dečaka. Još od ranog detinjstva ga je privukla vera i crkveni život. Mudrost Miloševih reči nadilazi njegovih 14 godina života.
Svako je poseban i svakom Bog nešto daje. Meni je dao ljubav prema crkvi, nekome će dati drugu ljubav. Nešto drugo se ne može zavoljeti preko noći. Ko ne uživa u Bogu, ne može uživati u ovom životu, – kaže ovaj mladić za RTRS.
U crkvu vuče isto ono što čoveka vuče da ide piti vode. Čitavo ljudsko telo čezne za ljubavlju, za spasenjem. Bog je ljubav. Bog je spasenje, u Bogu je sve.
Srpski narod je uvek kroz istoriju pokazivao da je paćen, mučen ali da je uvek pobeđivao sa božijom pomoći i nikad nije odstupao od svoje vere. Srpski narod je narod Bogom izabran. Uvek treba da se uzdamo u Boga, jer Bog će nas uvek spasiti.
Miloša nisu privukle moderne tehnologije već knjige i molitve.
Bez obzira na životne nedaće, Miloš nas uči da nikada ne posustanemo, kao što nije ni on.
Nisam pao nego sam se uspravio i krenuo dalje.