Sedamnaestog februara 2008. godine skupština Kosova jednostrano je proglasila nezavisnost južne srpske pokrajine što je označilo početak velike borbe, pre svega na međunarodnom planu da se ta nezavisnost i izbori. Dvanaest godina nakon jednostranog proglašenja Kosovo se nalazi u procesu izgradnje države. Ali dokle je Kosovo u tom procesu došlo? Da li se proces bliži kraju ili je Kosovo sve dalje od konsolidacije sopstvene državnosti? Odgovore na ova pitanja pokušaću da dâm kraćom analizom u narednim pasusima.
Konvecijom iz Montevidea 30-tih godina 20. veka ustavnovljeni su osnovni kriterijumi državnosti koji su aktuelni i danas. Iako ne postoji konsenzus u akademskoj zajednici koji kriterujimi sve ulaze u opticaj za analizu, prvi i svakako bitan uslov jeste teritorija. Kada govorimo o teritoriji i njenoj definisanosti, Kosovo je nakon 2011. godine zaokružilo svoju teritorijalnost uspostavljanjem administrativnih prelaza prema centralnoj Srbiji. Zatim, posle 2013. i potpisavanja Briselskog sporazuma Privremene institucije samouprave u Prištini (PIS), pod svoju jurisdikciju podvele su i lokalne organe vlasti na severu Kosova – Zubin Potok, Leposavić, Zvečan i Severnu Kosovsku Mitrovicu. Dakle možemo oceniti da Kosovo ima jasno definisanu teritoriju i ispunjen prvi od kriterijuma državnosti.
Stanovništvo je drugi od uslova koji Kosovo svakako ispunjava. Prema zvaničnom popisu iz 2011. godine na Kosovu živi 1,7 miliona stavnovnika, ali treba imati u vidu da su Srbi na severu bojkotovali ovaj cenzus, stoga su procene da ukupna populacija iznosi oko 1,8 miliona stanovnika. Jasno je da Kosovo ima svoje stanovništvo o kojima uredno vodi evidenciju i izdaje dokumenta (državljanstvo, lična karta, pasoš).
Efektivna centrala vlada centralni je kriterijum državnosti. Jedan od osnovnih preduslova da jedan entitet bude posmatran državom jeste postojanje centralne vlade koja je u mogućnosti da nametne svoju vlast i autoritet na čitavoj teritoriji koja se smatra državom. Usvajanjem Ustavnog okvira za Kosovo 2001. godine, kreirane su Privremene institucije samouprave (PIS) sa sedištem u Prištini. Dakle, pod Privremenim institucijama samouprave Kosovo je dobilo lokalne organe vlasti, skupštinu, vladu, predsedništvo i sudove.
Iako formalno podređeni UNMIK misiji, ovo su bile proto-institucije nezavisne države. Iste te institucije, tačnije parlament Kosova usvojio je 17. februara 2008. godine jednostrano Deklaraciju o nezavisnosti kojom je Kosovo zvanično obelodanilo nameru ka izgradnji nezavisne republike. Od 2008. do danas dosta se stvari promenilo po pitanju vlade Kosova, tako da je nakon nekoliko reformi uloga UNMIK-a smanjena na konsultativni nivo, a Međunaroda civilna kancelarija se 2012. zvanično povukla iz Prištine sa porukom da je „proces nadgledane nezavisnosti Kosova završen“ te da je Kosovo spremno da bude nezavisna država. Na ovom mestu je takođe važno istaći i da do 2013. godine centrala vlada na severu Kosova nije izvršavala vlast, ili je donekle izvrašavala dok su insitucije lokalne vlasti fukncionisale pod jurisdikcijom Beograda. Nakon 2013. i potpisivanja Briselskog sporazuma ovo se menja i vlada u Prištini preuzima formalno vlast i na severu, a nove institucije lokalne samouprave bivaju formirane po zakonima i ustavu Kosova.
Kapacitet da uđe u odnose sa drugim državama još jedna je karakteristika svake nezavisne države. Međutim, ovaj kriterijum se pre može smatrati posledicom državnosti nego njegovim uslovom. Kakogod, Kosovo je od 2008. do danas otvorilo 30 amabasada i 30 konzularnih misija širom sveta, a takođe je ugostilo i 58 različitih diplomatskih misija.[1] Kosovo je od prvog dana jednostranog proglašenja nezavisnosti izgradilo odlične diplomatske odnose sa zapadnim silama: SAD, Velikom Britanijom, Francuskom i Nemačkom. Dok sa druge strane, Rusija i Kina ne gledaju blagonaklono na nezavisnost Kosova, a u toj grupi su i evropske zemlje poput Španije, Grčke i Slovačke. Tokom godina, Kosovo je postalo član nekolicine važnih međunarodnih organizacija poput Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, Regionalnog saveta za saradnju i apliciralo za članstvo u Partnerstvu za mir u okviru NATO-a. Takođe, nakon potpisivanja Briseloskog sporazuma sa predstavnicima vlade Srbije, ministarstvo spoljnih poslova Kosova je izdalo non-pejper u kome navodi da „Sporazum predstavlja prvi međudržavni sporazum između Kosova i Srbije nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, i kao takav je rešio sva nerešena međudržavna pitanja“.[2] Potpisivanje Briselskog sporazuma za Kosovo je predstavljalo veliki korak u smislu prikazivanja sopstvenih kapaciteta za učestvovanje u međunarodnim odnosima. S druge strane, Srbija ovaj sporazum ne tretira kao međudržavni jer nije ratifikovan od strane Narodne skupštine, već je usvojen kao dokument vlade Srbije.
Kada je reč o kriterijumu nezavisnosti on može biti shvaćen na više načina. DŽejms Kraford (James Crawford) pravi razliku između „formalne“ i „stvarne“ nezavisnosti.[3] Prema Krafordu, formalna nezavisnost postoji tamo gde su izvršna ovlašćenja, kako unutrašnjni poslovi tako i spoljni, postavljeni u različite institucije u odnosu na one nadređene države. Kosovo, sa svojim Privremenim isntitucijama samouprave svakako ispunjava ovu „formalnu“ nezavisnost. Međutim, postoji izuzetak koji derogira „formalnu nezavisnost“ kada na osnovu međunarodnog prava neka država uživa pravo na vršenje vlasti na nekoj teritoriji bez obzira na saglasnost.[4] Upravo to i jeste slučaj sa Kosovom i Rezolucijom SB UN 1244 na osnovu koje Srbija polaže pravo, tačnije garantuje se suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji. Dakle, upravo ova Rezolucija stoji na putu formalne nezavisnosti Kosova, i tek njena promena ili ukidanje može Kosovu doneti sa nezavisnošću i status države. Dotada, oba ova statusa ostaju neispunjena.
Kada govorimo o suverenititetu kao oznaci državnosti, Kosovo de facto uživa pun suverenitet na svojoj celokupnoj teritoriji. Međutim, kao i kod kriterijuma nezavisnosti, de iure suverenitet nad Kosovom shodno Rezulociji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija pripada SR Jugoslaviji, odnosno Republici Srbiji kao pravnom nasledniku. I u tom kontekstu možemo suverenitet Kosova posmatrati kao „krnj“ u smislu međunarodnog prava, a svoju potpunost može jedino doživeti u slučaju promene Rezolucije 1244.
Dakle već na osnovu šest osnovnih kriterijuma državnosti možemo videti da Kosovo ne ispunjava sve, bar ne u potpunosti i da je njegova državnosti u najmanju ruku upitna. Ovde bih svakako obradio i par dodatnih kriterijuma koji mogu pomoći prilikom ustanovljavanja državnosti Kosova. Na prvom mestu, tu bih izdvojio želju i mogućnost za poštovanje međunarodnog prava kao kriterijum državnosti. Danas u 21. veku poštovanja međunarodnog prava civilizacijska je tekovina i svaki entitet koji pretenduje da bude država (međunarodno priznata) želeće da poštuje međunarodno pravo. Na prvom mestu se postavlja pitanje da li je uopšte sececija Kosova sama po sebi kršenje međunarodnog prava? Odgovor na to pitanje želela je da dobije i Srbija pokretanjem inicijative u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 2008. godine za postavljanje pitanja pred Međunarodnim sudom pravde a u vezi sa (i)legalnom secesijom Kosova. Pitanje koje je GS podnela Sudu glasilo je: „Da li je jednostana deklaracija o nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom?“. Sud je vrlo usko protumačio pitanje i dao (pravno neobavezujuće mišljenje) da deklaracija sama po sebi nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom ali je odbio da dâ mišljenje po pitanju secesije i Kosova, i naglasio da će se tim pitanjem baviti Savet bezbednosti UN. Bilo kako bilo, ovakvo mišljenje Suda podrilo je poziciju Srbije i nateralo je na pregovore sa Prištinom pod pokroviteljstvom Brisela, tj. Evropske unije. No vratimo se sada poštovavanju međunarodnog prava od strane Kosova. Kosovo se u Članu 13. sopstvenog ustava obavezalo da poštuje sve norme međunarodnog prava i međunarodne sporazume, a čak je i Ahtisarijev plan, koji predviđa nadgledanu nezavisnost Kosova, usvojen kao deo ustava. Međutim, iako se Kosovo deklarativno obavezalo da poštuje međunarodno pravo i ugovore to i nije baš bio slučaj uvek (iako i druge države krše međunarodno pravo to ne znači da nisu države, ali u slučaju Kosova nepoštovanje međunarodnog prava može biti osnov za nepriznavanje što će biti analizirano u narednom pasusu). Naime, na Kosovu su prisutna česta kršenja ljudskih i manjinskih prava koja su zaštićena međunarodnim deklaracijama i konvencijama, posebno u slučaju Srba (proterivanje, napadi na povratnike, pravno nasilje nad srpskim političkim predstavnicima – primer Olivera Ivanovića) ali i međunarodnih ugovora. Na primer, Kosovo je, zajedno sa Srbijom i EU potpisnik Briselskog sporazuma (Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa) kojim se obavezalo da će primeniti sve odredbe istog. Međutim, iako Sporazum predviđa formiranje Zajednice/Asocijacije srpskih opština, Kosovo već 7 godina odbija da izmeni svoj ustav i omogući ispunjavanje ove odredbe. Takođe, nakon srpske diplomatske inicijative za povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova, Kosovo je uvelo takse prvo u visini od 10% za robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine, a zatim u visini od 100%. Ovakve mere u suprotnosti su sa CEFTA sporazumom koji striktno zabranjuje uvođenje fiskalnih ograničenja i slobodnu trgovinu među članicama, a čiji je Kosovo potpisnik od 2007. godine. Svakako o ovoj povredi ugovora ostaje da odluči međunarodna arbitraža, ali svako kršenje međunarodnog sporazuma predstavlja kršenje međunarodnog ugovornog prava. Imajući u vidu sve gorepomenuto, opravdano može biti izražena sumnja u želju Kosova za poštovanjem međunaronog prava.
I za kraj, još jedan dodatni kriterijum državnosti može biti i međunarodno proznanje. Međunarodno priznanje kao uslov dalje se može razložiti na 2 dodatna. Prvi bi predstavljalo univerzalno priznanje a drugi individualna priznanja. Univerzalno priznanje značilo bi prihvatanje Kosova u Ujedinjene nacije i pristanak Srbije na tako nešto. I to jeste ono što Kosovu nedostaje. S druge strane, iako se barata sa različitim brojkama, Kosovo je do sada priznalo između 94 i 105 zemalja članica UN.
Bez saglasnosti Srbije nema ni uneverzalnog priznanja Kosova, a samim tim ni potpune državnosti Kosova. Ono što se može zaključiti jeste da je proces izgradnje države na Kosovu i dalje u toku, i da je taj proces usko vezan za pregovore dve strane u Briselu. Iako mnogi Kosovo smatraju državom i ono pokazuje odlike države po većini modernih kriterijuma državnosti, ipak to nije slučaj sa svim. Briselski pregovori svakako nose potencijal (a to i predviđaju) konačnog dogovora o budućnosti Kosova. U svakom slučaju, konačnu reč ima Srbija, tačnije njena vlada i Kosovo će moći da dovrši proces izgradnje države isključivo uz pristanak Srbije. Ostaje da vidimo, a vreme će pokazati.
Ovaj tekst deo je istraživanja u okviru pisanja master rada na temu „(De)Konsolidacija državnosti Kosova* u okviru savremenih pregovora vlada Kosova i Srbije“ autora Miloša Pavkovića na Fakultetu političkiha nauka, Univerziteta u Beogradu. Detaljniju analizu državosti Kosova možete pročitati uvidom u gorepomenuti rad na engleskom „(De)Consolidation of Kosovo’s Statehood in Context of Contemporary Negotiation Between the Governments of Belgrade and Pristina” u biblioteci Fakuluteta političkih nauka.
Izvor: mpverax.com
[1] Republic of Kosovo, Ministry of Foreign Affairs Official Website, http://www.mfa-ks.net/en/misionet/493/ambasadat-e-republiks-s-kosovs/493 (pristupljeno 21.07.2020)
[2] G. Visoka, Acting Like a State, Kosovo and the Everyday Making of Statehood, str. 91 (prevod autora)
[3] J. Crawford, The Creation of States in International Law, str. 48-49
[4] J. Crawford, The Creation of States in International Law, str. 55
Serbian