Ljudi su moć! U borbi malog čoveka često susrećemo elemente antičke drame i vidimo obrise istorijskih heroja. Za mene je Aleksandar Obradović srpski Prometej i Drajfus, Biljana Stojković srpski Zola, a komšije sa Banovog brda me podsećaju na ono malo galsko selo gde predvođeni Asteriksom i Obeliksom odolevaju Rimljanima. Za mene je čast što sam se u nekim neizvesnim vremenima borio sa njima rame uz rame. Heroji su među nama!“ Savo Manojlović
Savo Manojlović je predsednik udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti. Kroz intervju sa njim shvatamo da je on bio na korak od umetnosti, ali se ipak odlučio za pravo. To umetničko u njemu je učinilo da se pored zaštite građana velikim delom zalaže i za očuvanje kulture, umetnosti i naučnog programa. Smatra da bi se sve to što više trebalo plasirati ljudima kroz medije. Veoma mlad i uspešan čovek, borac za pravdu i nezavisnost, izneo nam je bitne stvari o sebi u ovom intervjuu, stoga upoznajmo Savu Manojlovića.
Kakav je bio početak Vaše karijere? Da li ste po završetku srednje škole sebe videli u poslu kojim se danas bavite, i da li je to bila prekretnica za Vas?
-Prava sam završio kao jedan od najboljih studenata, u roku od 4 godine bez korišćenja apsolventskog roka. U srednjoj školi nisam bio neki naročito dobar đak, jer me je više interesovalo da čitam nešto sa strane nego da učim po nekakvom planu. Interesovalo me je mnogo raznih stvari, i onda zaista nisam znao šta ću da upišem. Prava su mi se nekako desila kao sublimacija svega, jer smatram da čovek koji je pravnik mora da sublimiše sve društvene nauke. Interesovala me je i glumu i zamalo da je upišem. Kada sam bio druga godina prava konkurisao sam. Na prijemnom ispitu primali su samo 15 od 330 i ja sam ušao u taj uži krug. Ohrabrivali su nas da sve koji uđemo u uži krug ponovo konkurišemo i kako ćemo sigurno upisati. Razmišljao sam da to uradim kad završim prava, ali nakon četvrte godine su me zaintereosala putovanja i jedan profesor mi je ponudio da idem na studijsko putovanje u Strazburg, i tada sam ipak odlučio da me gluma i ne zanima toliko. Smatrao sam da je pravo mnogo kreativnije, iako me je i gluma interesovala.
Šta biste poručili budućim studentima Pravnog fakulteta? -Ja prava ne vidim onako kako ga vidi većina ljudi, ljudi misle da su prava dosadna i vide ih kao neke norme. Ja ih vidim kao skup nekih vrednosti koje mi moramo da vidimo u realnom životu. Ja želim da imamo zemlju u kojoj će mladi ljudi koji su vredni, puni talenta, oni koji su faktički na početku studiranja, bez problema moći da te svoje talente i iskažu. Vidim to kao sistem u kome će želeti da se vrate svi oni koji su odavde otišli.
Dalji tok školovanja:
-Završio sam Pravni fakultet ovde, u Beogradu, zatim i master, a potom, postdiplomsko usavršavanje u Švajcarskoj, na Institutu za federalizam, gde je i moj rad bio nagrađen. Završio sam i kurs na Harvardu, to je jednosemestralni kurs. Nastava se održava online, i putem online učionice, dobije se mnogo literature i pišemo eseje koji se ocenjuju. Pored toga, kao student sam završavao dosta kurseva, čak sam i predavao na nekim, recimo Džon Hopkinsovoj letnjoj školi. Puno me je intersovao i humanitarni rad. Bio sam član Rotaracta, to je najveća svetska volonterska organizacija. Bio sam u Libanu – Bejrutu, Rusiji (Moskva i St. Peterburg), Londonu, obišao celu Nemačku i Rumuniji i to su takođe neke vrste studijskih poseta. Bio sam na konferencijama po Milanu, Poljskoj i obišao sam veći deo Evrope. Baveći se naučnim radom, pre sveja u okviru Instituta za uporedno pravo izlagao sam na naučnim konferencijama u Portugalu, Izraelu, Nju Džerziju, a išao sam i kao ekspert srpske misije u Ujedinjene nacije u Nju Jork.
Čime se bavi udruženje za zaštitu ustavnosti i zakonitosti? Šta je ono što želite da postignete ovom inicijativom, i šta radite po tom pitanju?
-Udruženje ima tri polja delovanja. Prvo detektujemo šta je pravni problem, i tome služi stručni savet u kome se nalazi veliki broj profesora sa fakulteta, ljudi koji su naučnici na institutu, advokati… Drugo polje delovanja je stvaranje javnog, medijskog pritiska. Na našu veliku žalost, mislim da se nalazimo u društvu gde se prava baš ne ostvaruju uvek legalnim putem, i javni pritisak je neka vrsta neminovnosti ako želite promenu. Treće polje delovanja, nama je uvek bitno da u sve uključimo ljude, zato što suštinski verujemo da samo kada se ljudi udruže oni mogu da naprave promenu. Građani su ti u čijim rukama se nalazi moć. I to radimo preko metodologije Maršala Ganca, koji je najčuveniji svetski profesor na Harvardu, na čijem sam kursu i sam bio, upravo iz društvenog organizovanja preko Srbije u pokretu. Sarađujemo i sa organizacijom KRENI PROMENI, koja se bavi mobilisanjem ljudi preko online peticije. Ono što želimo da postignemo je promena društva na bolje. Verujem da ne postoji jedan magičan trenutak u kome ćemo imati savršeno društvo, ali verujem u hiljade malih pobeda.
U kojim ste sve aktivnostima učestvovali?
– Oborili smo neustavni izbor sudija i tužilaca pre par godina pred Ustavnim sudom. Organizovali peticiju za oslobađanje Aleksandra Obradovića, učestvovali u odbrani parkića na Banovom brdu, predložili zakon o ograničavanju rijaliti programa, koji je sada i zvanični skupštinski predlog. Ljudi to često prepisuju meni, a ja želim da kažem da je nemoguće da to uradi jedna osoba. To suuradili svi ljudi koji su učestvovali u tome. Ja verujem da je pitanje uspeha svakog pojedinca, pitanje je njegove volje, organizacije, strategije i motiva. I verujem da je isti recept primenljiv na uspeh jednog društva. Samo je to naravno jednačina sa više nepoznatih, pa traži više truda, više znanja, više volje i pojedinaca koji će se udružiti. Verujem da su uspeh i sreća stvar izbora. Pitanje je samo da li želimo da učimo na sopstvenim greškama, da se organizujemo i da probamo ponovo. Kada imate nesalomljivu volju uz navedeni recept jednostavno je nemoguće da ne uspete.
Autor: Katarina Stevanović
Izvor: novisvet.rs
Serbian