Ono što je Vučić potpisao u SAD samo po sebi, predstavlja poraz naše spoljne politike. Ali svi smo prekočili jedan zarez, koji sve čini još daleko gorim, a odnosi se na Kosovo.
Srbija nikada nije bila ponižena u međunarodnim odnosima kao prilikom posete naprednjačkog predsednika Aleksandra Vučića Beloj Kući prošle nedelje. Osim, možda, kada je naprednjački predsednik Aleksandar Vučić sedeo na tribini za turiste prilikom obeležavanja stogodišnjice od završetka prvog svetskog rata u Parizu, iako smo bili zemlja pobednica, kojoj je ukazana velika čast prilikom potisivanja primirja 1918. godine.
Sedenje na hoklici, onaj bizaran trenutak kada shvata da će potpisati da Srbija premešta ambasadu u Jerusalim, pa pravdanje time da su mu zamenili fasciklu, hvaljenje da je dobio hemijsku olovku, i slične papazjanije, su bile dovoljne da većini naših sugrađana skrenu pažnju sa diplomatskog debakla, a posebno sa JEDNOG ZAREZA.
Pre svega Izrael je priznao Kosovo kao nezavisnu državu, a mi smo ih protivno rezoluciji 478 UN nagradili time što smo pristali da premestimo našu ambasadu u Jerusalim (jedina zemlja na svetu pored SAD i Gvatemale), čime smo praktično izgubili pravo da se pozivamo na rezoluciju 1244 UN, a istovremeno smo i nacrtali na sebe veliku metu islamskim teroristima, i pokvarili odnose sa celim bliskim istokom. Takođe smo se složili da smanjimo uvoz ruskog gasa i da zabranimo kineskoj kompaniji Huawei da postavlja 5G antene u Srbiji.
Međutim, najveći debakl se ogleda u činjenici da je Vučić svojim potpisao priznao nezavisno Kosovo. Možda ne eksplicitno, ali se svakako složio sa nezavisnošću.
Zarez koji će koštati Srbiju
U pretposlednjoj tački Sporazuma se navodi „Kosovo (Priština) će se u periodu od godinu dana uzdržati od traženja članstva u međunarodnim organizacijama. Srbija (Beograd) će se godinu dana uzdržati od kampanje povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova, takođe će se uzdržati od zahteva državama i međunarodnim organizacijama da ne priznaju Kosovo kao nezavisnu državu“.
Ono što prvo pada u oči jednom pravniku je asimetrija obaveza – Priština godinu dana neće tražiti članstvo u međunarodnim organizacijama, a Srbija neće blokirati Kosovo prilikom traženja priznanja pred međunarodnim organizacijama i državama. Dakle, tih godinu dana Priština može tražiti priznanje od drugih država, a Srbija se obavezala da ih neće sprečavati u tome.
Ovo, samo po sebi, predstavlja poraz naše spoljne politike. Ali opet smo prekočili jedan zarez, koji sve čini još daleko gorim.
Naime, u poslednjoj rečenici, sve što je iza zareza se tretira kao posebna stavka na koju se rok od godinu dana ne odnosi – „takođe će se uzdržati od zahteva državama i međunarodnim organizacijama da ne priznaju Kosovo kao nezavisnu državu“. Inače, taj deo rečenice i nema smisla ako se tumači kao deo cele rečenice, jer je već rečeno da će se Kosovo uzdržati od traženja novih priznanja godinu dana, pa prema tome nema potrebe da se mi tih godinu dana obavezujemo da ih nećemo sprečavati da ih međunarodne organizacije priznaju. Dakle, vrlo je jasno da se ta naša obaveza odnosi na period nakon roka od godinu dana.
Ovo znači da će za godinu dana Kosovo moći da zatraži članstvo u Ujedinjenim nacijama, a naprednjački predsednik se ovim Sporazumom obavezao da ih neće sprečavati u tome.
Čak i da sledeće godine formalno uloži neki prigovor, ovaj dokument će formalno obavezivati državu Srbiju, te će bilo kakav prigovor biti odbijen, a Kosovo će postati punopravna članica Ujedinjenih nacija.
Vučić je ispunio svoju obavezu, i sada može da računa da će zapadne zemlje nastaviti da mu pružaju političku podršku.
Aleksandar Mijailović
Šef pravnog tima Nebojše Zelenovića
Serbian