S obzirom na to da je u većem delu regiona u proteklih nekoliko meseci organizovan kako to mnogi vole da kažu praznik demokratije, odnosno izborni proces, deluje da uporedni prikaz atmosfere u kojoj su izbori organizovani u državama koje dele slične političke sisteme nije bio isti odnosno da sam izborni proces nije od stanovništva država regiona prihvaćen na isti način.
Postavlja se pitanje svesti građana o nekoliko ključnih pojmova a onaj na koji želim da skrenem pažnju jeste pojam suverenosti, koja se nalazi u narodu, u stanovništvu i koji tog dana tu snagu delegira narodnim predstavnicima u Narodnoj skupštini. Potrebno je analizirati i način na koji se ta svest u okviru izbornih procesa kreira.
Ukoliko bi se složili da postoje različiti izborni sistemi, koji omogućavaju reprezentativnost narodne volje u različitim državama, kao i da svaki od tih sistema zaslužuje posebnu analizu, potrebno je osvrnuti se na jedno drugo pitanje, a to je da li je izborni proces takav da obezbeđuje reprezentativno predstavništvo narodne volje. Da li politički sistem u zemljama regiona obezbeđuje da narod bude taj koji delegira svoj suverenitet predstavničkom telu ili ga aktivni politički subjekti zloupotrebljavaju u skladu sa savremenim društvenim tekovinama ali i promenama koje su se javile u svim državama u proteklih nekoliko decenija.
Kako bi shvatili šta je to što se zove demokratija vratiću se kratko na nastajanje ove institucije.
Demokratija kao pojam koji označava vladavinu naroda nastao je u staroj Atini, međutim on i nije bio shvaćen od svih filozofa kao nešto što je pozitivno. Smatrali su nepravičnim da se vladavina jednako raspoređuje između bogatih i siromašnih, između zemljoradnika i vojnika. Rekao bih da demokratija shvaćena kao vladavina naroda kao takva danas ipak ne postoji nigde u svetu, već postoji izmenjeni oblik upravo filozofije koju su određeni filozofi i pisci zastupali u Atini a to je da se vladavina ne raspoređuje između svih podjednako.
Uticaj medija
Da se vratim na tezu sa početka teksta, a odnosi se na pitanje delegiranja narodne volje u zakonodavnom telu. Verovatno će većina ljudi reći da u najvećem broju država postoji opšte pravo glasa kao i da svako može da bira ali i da bude biran. Umesto toga, postaviću drugačije pitanje, a to je da li je naše uverenje zapravo naše? I u kakvim okolnostima se to naše opredeljenje kreira.
U svetu gde je najčešći način za informisanje , informisanje putem masovnih medija, način na koji ćemo kreirati sopstveno razmišljanje u najvećoj meri zapravo zavisi od samog izvora informisanja.
A ukoliko smo svesni da se u kapitalističkom svetu sve zasniva na materijalnom interesu, jasno je i da će najveći broj masovnih medijskih kuća imati za cilj kontinuirano plasiranje informacija koje neposredno odgovaraju onome ko ima sredstva da omogući da se njihov politički proizvod distribuira kroz te medije. Jasno je i da upravo u kontroli sredstava informisanja mnogi vide najefikasniji način za plasman svog političkog proizvoda i iz tog razloga se na različite načine oni stavljaju pod kontrolu. Pored toga, mediji upravo u bliskoj saradnji sa aktivnim političkim subjektima vide priliku za ostvarivanje sopstvenih interesa.
I to nije slučaj samo kod nas , i to nije slučaj samo sa pojedinim medijima, to se nalazi u srži trenutnog načina na koji svet funkcioniše, a to je sistem zasnovan na materijalnim interesima. Čak šta više, kroz različite politikološke nauke upravo se konstatuje slična teza o funkcionisanju i uticaju medija. Kontinuirano oblikovanje mišljenja naroda kao nosioca suverenosti jeste cilj koji deluje da se u proteklim decenijama veoma lako postizao.
Uticaj društvenih institucija
Međutim nisu mediji jedini koji utiču na stvaranje određene volje i svesti kod građana. Društvene institucije poput škole, fakulteta ali i crkve imaju veliki uticaj na oblikovanje stovova i mišljenja stanovništva. Poverenje koje postoji u ove društvene institucije dovodi do dogmatskog prihvatnja stavova i teza koje te institucije kroz svoj rad prenose.
Pored medija, ali i društvenih institucija potrebno je skrenuti pažnju i na druge elemente koji su od značaja za postojanje demokratije a koji u savremenim uslovima postoje u ustavnim okvirima savremenih država a pre svega misleći na ekonomske slobode ali i garancije određenih ličnih prava, koje često kako na našim područjima tako i u drugim državama ostaju nešto što je pravno garantovano ali ne i uvek ostvareno u realnom životu, a naročito je potrebno skrenuti pažnju na treću granu vlasti koja se u društvima na našim područjima ne tretira kao vlast jednaka zakonodavnoj ili izvršnoj.
Potrebno je skrenuti pažnju ovom prilikom i na tradiconalne oblike neposredne demokratije kojima građani imaju mogućnost da svojim neposrednim učešćem doprinesu ostvarivanju nekog svog ličnog prava. Umesto teorijske priče o ustavnim pravima potrebno je analizirati koliko puta su ovakve aktivnosti dovele do određenog cilja kao i ko je bio inicijator takvih aktivnosti. Slobodno možemo reći da je proteklih nekoliko meseci ukazalo na mogućnost da se kroz te institute neposredne demokratije ostvare određeni ciljeve društvenih grupacija, ali i da još uvek građani nemaju svest o tome da zapravo suverenitet pripada njima a ne politički aktivnim činiocima koji teže da usmeravaju volju stanovništva u određenom smeru.
Demokratski proces koji se organizuje u postejećim okolnostima nije ništa novo, i potrebno je kontinuirano ukazivati na to da je jedini subjekat sa pravom odlučivanja narod a da zbog tehničke nemogućnosti to svoje pravo delegira narodnim predstavnicima. Proces pod kojim se to delegiranje odvija treba da dovede do toga da stavovi narodnog predstavništva odgovaraju narodnoj volji a da narodni reprezenti budu odgovarajuće i kredibilne ličnosti.
S obzirom na nedemokratske elemente izbornog procesa, na koje sam ukazao proces kreiranja te volje pun je manjkavosti koji dovode u pitanje postojanje demokratije u savremenim državama, a samim tim i pitanje suverenosti koja pripada celokupnom narodu. Način na koji se oblikuje svest građana u takvom procesu ne može predstavljati odgovarajući izraz volje samih građana, a samim tim ni odluke predstavničkog tela nisu one koje odgovaraju stvarnoj volji celokupnog stanovništva. Samim tim, reagovanje jednog dela javnosti na ličnosti koje čine sastav predstavničkog tela nisu iznenađujuće upravo znajući ovakve okolnosti.
Zbog svega toga deluje da se odgovori na pitanja na samom početku teksta sami i nameću a to je da će svest građana o snazi koju oni imaju često ostati skrivena iza uticaja onih društvenih snaga koje su sposebne da deluju na razmišljanje stanovništva ili koje su takvog karaktera da ga stanovništvo iz različitih razloga prihvata bez kritičkog osvrta. Iz navedenih razloga pojmovi demokratije i suverenosti sigurno u velikoj meri ostaju okrnjeni ali uz nadu i veru da će građanskih inicijativa u vezi sa konkretnim životnim temama biti dosta više u narednom periodu i da će uspeti da mobilišu stanovništvo kako bi iste i ostvarile ciljeve i kako bi makar na takav način došlo do povrćaja osnovnih vrednosti na kojima je zasnovan jedan društveni sistem.
Autor: Đorđe Marjanović, student Pravnog fakulteta u Kragujevcu
Serbian