Donald Tramp je specifični politički igrač. On osvaja popularnost kroz teme koje se ne mogu podvesti pod političku korektnost, on takođe brižljivo gradi svoj imidž kao borac protiv sistema, iako je umnogome sastavni deo tog samog sistema.
Tramp takođe voli da demonstrira superiornost. Bahatost je jedna od njegovih medijskih karakterstika i ona se u američkom društvu usmerenom na materijalni uspeh smatra pozitivnom. U sferi diplomatije Tramp naročito voli da pokazuje američku nadmoć, on obožava da ponižava svoje mlađe partnere, stavljajući ih često u nezavidan položaj. On to namerno čini javno, kao što je svetska javnost imala prilike da vidi na fotografiji poniznog sedećeg Vučića, usamljenog na sredini Ovalnog kabineta.
Tramp predstavlja idealni izdanak američke kaubojsko-kapitalističke klase, grupe ljudi koja se nimalo ne razlikuje od istočnoevropskih tajkuna, jedino što su istočnoevropski skorojevići bogatstvo stekli mahinacijama u ovom pokoljenju, a američki hohštapleri nekoliko generacija ranije.
Kao takav, on pokušava maksimalno da iskoristi slabost svojih protivnika, kao i onih koji bi da budu njegovi saveznici, ali koji su nesrazmerno manje moćni od Sjedinjenih Država. U takav položaj je Aleksandar Vučić stavio sebe, a zajedno sa sobom i ono što je ostalo od srpske državnosti.
Vučić dozvolio da ga Tramp iskoristi u svoje propagandne svrhe
Vučić je sasvim svesno dozvolio da ga Tramp iskoristi u svoje propagandne svrhe, da ga slika kao poniženog vazala koji svojim položajem dokazuje primat Sjedinjenih Država. Dozvolio je takođe da ga Netanijahu iskoristi kao paravan za prikrivanje mnogobrojnih korupcionaških afera njegovog režima u Izraelu, time što će Srbija i Kosovo* podržati lažni cionizam najkorumpiranijeg političara u Tel Avivu.
Jednom kada je pređena granica između odolevanja pritiscima i poniznošću, a ta crvena linija je bio Vašingtonski sporazum, Aleksandar Vučić je postao Trampov privezak, kojim će predsednik Amerike moći da zvecka kad god mu zatreba neki jeftini politički poen, ili sitna pobeda.
Režimska diplomatija se pred Trampa postavila ulizički, dok je ujedno u srpskim tabloidima spinovala narativ o „naivnom Trampu“ kome se može prodati priča o srpskim nacionalnim interesima kroz korišćenje njegovih psiholoških slabosti.
Međutim, Trampov imidž i realni Tramp su dve različite stvarnosti. U ovoj stvarnosti, u kojoj mi svi živimo, Vučić je sebe stavio na potpuno raspolaganje Trampu, a sitnim ulizičkim postupcima kao što je zapevanje „Sweet Home Alabama“ sa Grenelom, koji tek što je dobio svež orden od Tačija, samo je pogoršao svoj i naš položaj.
„Lake Trump“
Tako smo došli do toga da se Ričard Grenel otvoreno sprda i sa Srbijom i sa Kosovom* kroz priču da bi bilo genijalno da se jezero Gazivode nazove Trampovo jezero. A zašto i da ne, ova igra će se odvijati po staroj izreci – daš paru da uđeš u kolo, a dve da iz njega izađeš. Možda bi idealno rešenje bilo nazvati Gazivode – jezero Tramp-Netanijahu, kako bi poniženje bilo potpuno.
Ovo poslednje je šala samo u tom smislu da Netanijahu nije zainteresovan za dalje srpsko-kosovske priče, jer je dobio populističko-cionistički akt koji mu je bio potreban u sukobu sa svojim konkurentima na izraelskoj političkoj sceni. Bibi se ovde više neće vraćati, ali će zato Donald postati čest gost, pripremimo se za dalja poniženja.
Autor: Aleksandar Đokić
Serbian