fbpx

Evo kako je nastala pesma „Dva raba“ zbog koje je NUŠIĆ ZAVRŠIO U ZATVORU

Zbog pesme “Pogreb dva raba” objavljene u “Novom beogradskom dnevniku” 1887. godine Branislav Nušić osuđen je na dve godine strogog zatvora.

Upravnik požarevačkog zatvora bio je po zlu čuveni Ilija Vlah. Kada je pročitao zbog čega je Nušić osuđen, rešio je mladog buntovnika da dovede u red, pa mu je zabranio da piše, da loži peć u samici i da čita knjige i novine.

Kako je nastala ova pesma?

Inspiracija za ovu pesmu bile su dve sahrane – majke pukovnika Dragutina Franasovića i majora Mihaila Katanića. Dva pogreba, u razmaku od nekoliko dana, ustalasala su beogradsku čaršiju. Na prvom su bili kralj Milan i cela vlada, a na drugom ceo Beograd, ali bez kralja i vlade.

Mnogi su šapatom i glasno kritikovali kralja Milana i članove vlade, jer zasluge majora Katanića su bile dobro poznate celoj Srbiji.

Ovaj hrabri ratnik je u ratu od 1877. do 1878. dobio mnogo srpskih odlikovanja i ruski orden Svetog Stanislava trećeg reda. Njegovoj neustrašivosti i srčanosti divili su se čak i neprijatelji. Posle poraza na Neškovom visu, ranjen i nemoćan, pao je u ruke neprijatelja. Ali i oni su cenili heroja, te je u zarobljeništvu proizveden u čin pešadijskog majora! Majoru Kataniću su se mnogi divili i poštovali ga. Zato su svi bili ogorčeni nemarnim i omalovažavajućim ponašanjem kralja Milana i ministara.

Nušić je napisao pesmu „Dva raba“ i objavio je u „Novom beogradskom dnevniku“.

POGREB DVA RABA

Ta tu skoro, biće ovih dana,
sa’ranismo jednog božjeg raba.
Čitali ste, vid’li ste paradu,
taj rab božji beše jedna baba..
Zatutnjaše sva četiri zvona,
povrveše kite i mundiri,
povrveše perjanice bojne,
povrveše bezbrojni šeširi.
Svi majori debeli i suvi,
oficiri cela kita sjajna,
pukovnici, s orlom i bez orla,
i još neko, ali to je tajna.
I pravo je, ne tumač’te drukče,
i našta bi tu brbljiva zloba,
i pravo je ta poslednja počast,
ispratiti pokojnu do groba.
Još skorije, biće ovih dana,
sa’ranismo još jedog božjeg raba.
Al’ na žalost sviju baba naših,
taj rab božji nije bio baba…
Ne povrve kita i mundiri,
a i kog bi da do groba prati,
i što pođe i što htede poći,
od pola se puta kući vrati.
Potmulo su udarala zvona,
udarala zvona iz budžaka,
a i što bi da se čini dževa,
kad je pratnja srpskoga junaka.
Srpska deco što misliti znate
iz ovoga pouku imate:

U Srbiji prilike su tak’e,
babe slave, preziru junake,
zato i vi ne muč’te se džabe,
srpska deco, postanite babe.

Pesma je izazvala senzaciju i smeh u beogradskoj čaršiji. Izdanje „Dnevnika“ je bilo razgrabljeno. Čitali su ga grupno za kafanskim stolovima, po troje-četvoro na uglovima ulica, u redakcijama opozicionih i vladinih novina. Sve što je bilo pismeno u tadašnjem Beogradu smejalo se Nušićevim stihovima. Samo njihovom autoru, mladom piscu početniku nije bilo do smeha. Kralj Milan je bio uvređen i Nušić je optužen za „uvredu njegovog veličanstva“.

Prvostepeni sud, pod predsedništvom sudije Hristića, osudio je mladog pisca na dva meseca zatvora. Kad je kralj Milan čuo za presudu, nezadovoljan i ljut, tražio je veću i rigorozniju kaznu. Sudstvo je svoju nezavisnost dokazalo povisivši kaznu na dve godine robije. Mladog pisca su uhapsili i poslali u požarevački zatvor.

BIBLIJA JEDINA LEKTIRA U ZATVORU

Naš veliki komediograf Branislav Nušić šetao se u zatvorskom dvorištu zajedno sa ubicama, lopovima i kockarima. To je bilo zanimljivo iskustvo za jednog pisca. Posle ovih šetnji, dobijao je kao jedinu lektiru Bibliju, čije je stranice tako dobro proučio, kako je kasnije pričao, da je mogao da drži crkvene propovedi.

Tu počinje njegova dvogodišnja avantura, koja se završila kako piscu i priliči, književnim delom. Naime, Nušić je u zatvoru napisao svoju poznatu komediju „Protekcija“. Uslovi u kojima je živeo u zatvoru bili su veoma teški, ali njegov vedar duh u svemu je pronalazio smešnu stranu. Smestili su ga u samicu i stavili pod strogi nadzor.

Upravnik zatvora bio je po zlu čuveni Ilija Vlah. Pročitavši Nušićevu presudu, rešio je da mladog buntovnika dovede u red – zabranio mu je da piše, da loži peć u samici, da čita knjige i novine.

Nušić je pričao da je po ceo dan mleo kafu, kuvao je, pravio cigarete i krpio svoj stari kaput. I tako su mu izolovanom od sveta tekli beskrajni, prazni tamnički dani. Želeo je da ih ispuni pisanjem, ali je strogi brkati Ilija Vlah bio neumoljiv. Ipak, posle abdikcije kralja Milana, Nušić je pokušao da dobije bolje uslove. Otišao je kod upravnika zatvora i zamolio ga za dozvolu da povremeno piše.

„Bolje je za tebe mladiću da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bio nepismen ti bi danas bio valjan čovek i ugledan građanin. A ovako se kao kockar vučeš po apsanama“, savetovao ga je Ilija Vlah.

Posle ovakvog „mudrog saveta“, Nušić je rešio da nasamari upravnika. Njegova rođaka Marina, nekada udata za njegovog ujaka, bila je u braku sa ministrom pravde Gigom Geršićem. Znajući da upravnik čita poštu, pisac je rešio da napiše pismo ministru Geriću, oslovivši ga sa „dragi rođače“. Pismo je izgledalo ovako:

Dragi ujače, imali ste pravo da se ljutite na mene što vam se nisam javio do sada, ali vas nisam hteo uznemiravati. Znam da vas interesuje kako se osećam ovde. Ne mogu reći da mi je ugodno kao kod moje kuće. Ali ne mogu da se požalim. Jedino me ubija dosada od dugog vremena. Kada bi mi dozvolili da pišem, verujte da bih strpljivo sačekao da prođu dve godine robije. Ja mislim da mi se to može učiniti, jer, verujte, ne bih pisao nikakve političke stvari. Molim vas kada dođe moja majka kod vas, pozdravite je i recite joj da ne brine. Pozdravite mnogo i ujna Marinu. Vaš sestrić“!

Sledećeg dana upravnik zatvora je došao u samicu u kojoj je čamio budući veliki komediograf. Uz smešak je srdačno rekao: „Kažu Nušić kuva dobru kafu. Je l’ umeš da skuvaš? Čovek treba sve da nauči zlu ne trebalo. Eto, da ti nije apse ti nikada ne bi naučio da skuvaš kafu.“

Naravno, Nušić je dobio dozvolu da piše i mnogo bolje uslove u zatvoru.

Dok je Branislav Nušić robijao, njegov otac Đorđe Nuša pokušavao je da ga oslobodi izdržavanja kazne. Pisao je i pismo pukovniku Franasoviću, moleći ga da oprosti njegovom sinu i izbavi ga iz zatvora. Pukovnik je pročitao pismo sa puno razumevanja i odgovorio je:

„Gospodine Nušo, vi ste mi se obratili sa molbom da oprostim vašem sinu uvredu koju mi je naneo vređajući spomen seni počivše materi prilikom njenog pogreba jednom skarednom pesmom, objavljenom u jednom dnevnom listu. Vaš sin nije zbog meni nanesene uvrede osuđen, već zbog toga što je njegova pesma vređala uzvišenu osobu kralja zbog toga što je on iz pijeteta ukazao poslednju počast pokojnici prateći je do večne kuće. Neću sada da uzimam u ocenu to delo vašeg sina, ali mislim, ako ima u sebi i najmanje časti, da će ga kasnije oblivati rumen stida kada god se bude sećao kakvu je priliku izabrao da vređa uzvišenu osobu Vladara i sen jedne pokojnice. Dakle, kao što rekoh, vaš sin nije zbog mene osuđen. Ali ako je uslov njegovog pomilovanja moj lični oproštaj, onda mu opraštam. Vaš Dragutin Franasović, pukovnik.“

Sledeće pismo trgovac Đorđe Nuša je uputio lično kralju Milanu, prilažući pismo pukovnika Franasovića.

„Njegovom veličanstvu Kralju Milanu

Vaše veličanstvo, plemeniti gospodaru, usta su mi nema, a reči nemoćne da izraze ono što oseća srce jednog oca, koji leži pred nogama Vašeg veličanstva i moli milost za svog osuđenog sina. Iz mojih grudi u ovom trenutku, otima se samo jedna reč: Milost plemeniti Kralju.“

Drama RTS-a – Cvetovi zla – pogreb dva raba ; Režija: Branko Mitić; Glavne uloge – Tihomir Stanić, Vlastimir Đuza Stojiljković, Nikola Vujović:

Izvor: cirilica-beograd.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian