fbpx

Ovako se čuva životna sredina – Mira i Vesna od kesa prave torbe, podmetače, kutije za nakit

Rođene sestre Mira Sibinović i Vesna Čanaćević iz Štrpca na Kosovu i Metohiji, na kreativan način brinu o životnoj sredini: zahvaljujući inovativnim idejama i vrednim rukama odbačena plastika, umesto na deponiji, završi u domaćinstvu – kao predmet koji dobija novu upotrebnu vrednost. Njihova priča je počela još u detinjstvu.

Krajem prošle godine i početkom ove u centru pažnje bile su plastične kese i njihovo štetno delovanje na životnu sredinu. Kako bi se smanjila upotreba plastike, u prodavnicama je uvedeno njihovo plaćanje.

Izvor: RTS

Onda je korona „ukrala“ fokus ovoj važnoj temi i pomerila ga na štetnost medicinskog otpada, tj. hirurških maski koje, nažalost, često viđamo po ulicama. Ali, da se vratimo na plastične kese…

Do sada su se mnogi građani navikli na cegere raznih vrsta i dezena, pa kese gotovo da i ne koriste. Ipak, godinama su pravljene gomile zaliha u svakoj kući, jer, po starom srpskom običaju svako domaćinstvo u nekoj fioci ima kesu punu kesa.

E pa, jedna porodica je više nema. Bar ne u tom obliku. Kese su uspešno reciklirane i zahvaljujući veštim rukama Mire Sibinović iz Štrpca pretvorene u torbe, kutije za nakit, nesesere, podmetače, pa čak i u prostirke za plažu.

Prema njenim rečima, briga o životnoj sredini kod nje se javila mnogo pre nego što je to postalo „moderno“, ali i neophodno.

„Reciklažom kesa i pravljenjem raznih praktičnih komada od njih počela sam da se bavim pre više od 20 godina. Pošto živim u malom mestu, u to vreme komunalna služba nije odnosila smeće, nego se sve bacalo u reke. Kada sam posle jedne šetnje po prirodi videla koliko su naše reke ‘okićene’ smećem i kesama, poželela sam da nešto tu promenim. Rešila sam da bar kese i plastični otpad iz moje kuće ne završe u našim planinskim rekama. Tako sam došla na ideju da od njih napravim nešto korisno. Kese sam sakupljala godinama, onda sam ih pretvarala u repro materijal, tj. u konac, od kojeg sam kasnije plela razne suvenire – podmetače, korpice, nesesere, torbe i tome slično“, priseća se Mira.

Izvor: RTS

Prema onome da je jednoj plastičnoj kesi potrebno hiljadu godina da se razloži, ovaj poduhvat ima veliki plus, jer će i torbe i neseseri koje je ona isplela takođe biti dugovečni.

Pritom, imaju dodatnu vrednost jer su ručno rađeni, a u njihovu izradu je pored talenta i veštine uloženo i vreme potrošeno na seckanje kesa na trakice, zatim pravljenje konca, motanje klupka i na kraju štrikanje.

Krajnji porizvod – upotrebljivi komadi, čistije reke, manje smeća u prirodi, ponovo upotrebljena plastika i srećnija planeta.

Danas Mira, ali i njeni ukućani, ponosno nose nesesere, korpice i torbe napravljene od kesa. Mirini radovi privlače pažnju i nailaze na pozitivne reakcije gde god da se pojave. Često dobija i ponude da i drugima isplete ceger od iskorišćenih kesa.

„Ne bacamo ništa što se može ponovo iskoristiti“

Mira i njena sestra Vesna odavno se bave ručnim radom. Obe fakultetski obrazovane i sa poslom u struci, svakog dana, osim naravno nedeljom i za praznik, kako to inače biva, heklaju, štrikaju, šiju i vezu. Imale su sreće da su se udale jedna drugoj u komšiluku, pa godinama neguju ritual ispijanja kafe u kući ili na terasi.

Međutim, ruke skidaju sa igle samo kad treba da uzmu šolju. Zato vole da citiraju glumicu Tanju Bošković, koja kaže da ženske ruke nikada ne treba da miruju. Ručni radovi koji nastanu, ne samo da su im hobi već i velika ljubav koju su nasledile od njihove majke, poznate po stotinama vunenih čarapa koje je do sada isplela.

Tokom zimskih meseci, u njihovim rukama se obično vrte debele igle i vunica, često igraju heklica i pamuk. Pored desetina kapa, šalova, popkica i prsluka za bebe i još mnogo čega, sa čime završavaju zimsku sezonu, prolećnu i letnju otvaraju sa novim idejama.

I ono što je najvažnije, za sve to, uglavnom ne koriste nove vunice, nego rasparaju stare džempere, bluze, šalove i sve ono što se više ne koristi. Na taj način, prekomerenom konzumerizmu koji sve više uzima maha, staju na put.

Ideje im nisu izostale ni tokom vanrednog stanja i epidemije korona virusa. Štaviše zbog proređenih odlazaka na posao, imale su više vremena za rukotvorine.

Izvor: RTS

Tako se između dva gutljaja kafe rodila nova ideja – opet reciklaža, jer u njihovim kućama se ništa ne baca.

Sada nečega što većina žena ima na pretek i baca na tone, jer sve sve mi znamo koliko iritantno može da bude kada pukne čarapa uglavnom namenjena za jednokratnu upotrebu. Ali, uz malo kreativnosti, te iste čarape mogu da postanu tepih, tvrdi Vesna Čanaćević.

„U svakoj kući postoji kesa puna kesa, a ja sam u mojoj našla kesu punu čarapa. Od malena imam uviđaj u to da od ničega može da se napravi nešto jer imam dve tetke šnajderke koje su nam nekad pravile odevne predmete od jastučnica, prekrivača itd. Da pravim tepihe od unihop čarapa došla sam na ideju u doba korone. Radila sam u banci, a opšte je pravilo da na tom radnom mestu nikada ne smeš biti bos. Ja sam zato stalno kupovala, čuvala, cepala i skladištila te čarape. Onda sam rešila da od njih napravim staze za spavaću sobu. Reciklirala sam materijal koji bi završio na nekoj deponiji, i razlagao bi se mnogo godina. Ja sam to iskoristila i napravila tepihe koje su osvežili moju spavaću sobu“, kazala je ona.

Vesna kaže da je za podlogu iskoristila dotrajalu gumenu stazu koja je bila „zrela“ za bacanje. Čarape su je oživele, pretvorivši je u moderan tepih. Krajnji rezultat – „obučen pod“ i manje smeća za srećniju i čistiju planetu.

Izvor: rts.rs

Autor: Tijana Sibinović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian