fbpx

Dragoljub Zamurović – Slikar sa fotoaparatom

Dragoljub Zamurović je autor brojnih monografija na kojima je sačuvao lepotu predela, zemalja i gradova koji su predstavljali raskoš nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije. Beležio je užase rata devedesetih, demonstracije i studentske nemire, radio je portrete političara, ali najviše voli reportažu kao novinski žanr. Imao je naslovnu stranu u Time, ispunio je svoj mladalački san da objavi fotografiju u Life. Zanimao ga je život oko njega, prezirao je politiku i političare koji nisu ispunjavali predizvorna obećanja

Autor: Radmila Stanković, magazin Cord


Utrenutku kada sa njim radim ovu priču za CorD Magazin, u aktuelnom broju časopisa National Geographic, objavljena je njegova foto-reportaža pod naslovom Sokolarstvo u Srbiji. Tačno godinu dana radio ju je Dragoljub Zamurović (73) diplomirani arhitekta i likovni umetnik fotografije, a objavljena je na 18 strana. Ujedno, to je deseta reportaža ovog umetnika u ovoj renomiranoj svetskoj reviji, a dobila je priznanje Best Edit koje se dodeljuje za najbolju lokalnu produkciju u mreži časopisa National Geographic.

Široj javnosti, Zamurović je poznat po brojnim monografijama na kojima je prikazao najlepše predele brojnih zemalja, regija, gradova. Najstariji predak za koga zna zvao se Georgije Zamur i došao je u Iđoš iz Mesopotamije preko Male Azije i Grčke 1692. godine..

Rođen u Nišu, imao je nepunih osam godina kada su se roditelji preselili u Beograd. U Nišu su imali veliki trosoban stan, dvorište, a u Beograd su došli u 14 kvadrata zajedničkog stana – otac majka, brat, baba i Dragoljub. Nisu dugo tu ostali, otac je podigao neke kredite, zamenuli su stan za veći. Baba je umrla, a brat je emigrirao u Belgiju, pa zatim u Australiju. Rano je ostao bez dve sestre, tako da je razlika između njegovog najstarijeg brata i njega najmlađeg bila 13 godina:

“Roditelji su bili prema meni veoma popustljivi. valjda zato što su ostali bez dve devojčice i što je brat otišao od kuće, oni su činili za mene i što treba i šta ne treba. Imao sam svu slobodu koju može da ima jedno dete. Ja sam voleo bube kad sam bio dete. Skupljao sam ih pored jedne ulične svetiljke u Nišu gde su one uveče doletale. Još nisam pošao u školu, ali bih ostajao često i posle ponoći da ih čekam i hvatam. Ili, voleo sam ujutru da odem da se igram veoma rano. Tu bih našao grupu dečaka koji bi posle izvesnog vremena otišli svojim kućama, a ja bih se priključio drugoj grupi i ostajao sa njima. Ponekad sam tako ostajao ceo dan, bez ručka i bez straha da će me grditi zbog toga.”

OMOT FOTO-MONOGRAFIJE ‘MOJ BEOGRAD’

Kao dete je počeo da crta, grafitnom olovkom, potom je umakao šibice u vodu da bi dobio boju, a dobro pamti trenutak kada mu je tetka iz Novog Sada poslala kutiju drvenih bojica. Za peti rođendan je dobio voštane bojice koje je toliko zavoleo da je ostao celog života vezan za uljani pastel. Roditelji su ga upisli na elektrotehniku jer su, prirodno, hteli neko sigurno zanimanje za sina koji je po ceo dan crtao i slikao:

“Kada bi me gledali tako zanesenog slikanjem, bili su uplašeni da predamnom nema budućnosti. Otac je posebno bio u strahu pa je umeo da mi kaže: Završićeš ti negde kao prosjak pored puta, ispod mosta, od umetnosti se ne živi. Upisali su me na elektrotehniku, ja sam tamo kao vanredni student proveo jedan dan manje tri meseca. Išao sam na sva predavanja, na sve kolokvijume, ali ništa nisam položio. Ispisao sam se i nastavio da slikam. Bila je to najlepša godina u mom životu, samo sam slikao.”

Zoran Đinđić je shvatao šta je fotografija i u čemu je njen značaj, Milošević i Koštunica nisu

Zbog velike razlike u godinama, stariji brat je za Dragoljuba bio veliki autoritet, pa je presudno uticao da upiše arhitekturu. Rekao mu je da će tamo moći da crta, ali i da arhitekte imaju dobro perspektivu svuda u svetu, i tako je je bilo. Sa lakoćom je položio prijemni ispit kao prvi na spisku sa najviše poena, i završio studije u Beogradu. Kratko vreme je radio u jednoj firmi, ali to mu je brzo dosadilo i upisao je postdiplomske studije fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti. Dobra posledica tog boravka u firmi je bilo poznanstvo sa Dobrilom, pravnicom, devojkom i potom suprugom, koja će mu roditi dvojicu sinova, i ostaviti svoj posao da bi pratila muža u njegovom konačnom izboru – umetnički fotogarf, ili tačnije, slikar sa foto-aparatom. Odavno, majstor fotografije, jedan od najboljih na ovim prostorima:

“Često razmišljam o tome kako sam imao sreće što sam radio i što radim posao koji volim. A kad je o snimanju reč, najviše sam voleo da radim foto-reportaže. Što zanimljiviju, što neobičniju, što ekspresivniju. Reportaža podrazueva sve – događaj, total, portrete, odnos među likovima… Portreti me pojedinačno nisu posebno zanimali, osim ako nije bila određena narudžbina kao što sam fotografisao tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića za naslovnu stranu Time.“

Kada je tokom intervjua za Time Milošević zapalio cigaru, Dragoljub je krenuo da uhvati taj trenutak, ali ga je Milošević zamolio da to ne snima što je fotograf poštovao. U želji da snimi predsednika Vojislava Koštunicu u trenutku kada izlazi iz crkve, sprečila ga je šefica kabineta Ljiljana Nedeljković. Sa premijerom Zoranom Đinđićem nije bilo problema: “Zoran Đinđić je shvatao šta je fotografija i u čemu je njen značaj, Milošević i Koštunica nisu. Godinu dana sam, dok je bio predsednik, radio zvanično kao fotograf Vojislava Koštunice, sa idejom da uradim foto-monografiju o prvom demokratski izabranom predsedniku naše zemlje. Pregledao sam mnoge monografije o svetskim predsednicima, kao što su one o Kenediju i De Golu, i imao sam ideju da prikažem i život našeg predsednika, a ne samo da ga slikam kada se rukuje sa zvaničnicima. Trebalo je da budem njegova senka koja će na svojim snimcima zabeležiti istoriju. Međutim, to je bilo nemoguće i ja sam otišao sa tog mesta.

A ja verujem da je jedini zadatak vlasti da bude servis građana. Da na vlasti budu ljudi koji rade svoj posao kao vi i ja, a ne da se iživljavaju nad građanima

Inače, od kada znam za sebe bio sam protivnik svake nedemokratske vlasti. Jer, nijedna vlast nije ispunjavala svoja obećanja. A ja verujem da je jedini zadatak vlasti da bude servis građana. Da na vlasti budu ljudi koji rade svoj posao kao vi i ja, a ne da se iživljavaju nad građanima. Policija treba da štiti građane, a otkad ja znam za sebe, policija štiti vlast. Nikada nisam bio član ni jedne partije jer smatram da su partije sekte. I mislim da svi oni koju uđu u neku partiju, pogotovo u partiju koja je u tom trenutku na vlasti u bilo kojoj zemlji, to rade usključivo iz koristoljublja. U vreme komunističke Jugoslavije nisam hteo da glasam jer sam smatrao da je to, zbog jednopartijskog sistema, bilo čisto gubljenje vremena. Danas mislim da se, nažalost, vraćamo u jednopartisjki sistem, a to je jako daleko od demokratije.”

Devedesete godine prošlog veka bile su neprijatne za život, ratovi su doneli nesreću u najvećem delu nekadašnje zemlje koja se zvala Jugoslavija; politički, vojni i paravojni moćnici su odlučivali šta može da se objavi a šta ne. U ovoj zemlji bilo je teško fotografijom ilistrovati istinu o događajima koji su odnosili živote:

UVAC – SLIKA IZ MONOGRAFIJE ‘SRBIJA, ŽIVOT I OBIČAJI’

“Fotoreporteri se uvek suočavaju sa tim. Sećam se trenutka kada sam ušao u Vukovar, prvog dana kada je i vojska ušla u taj grad. Imao sam sreću da je jedan moj prijatelj znao urednika Fronta koji me je stavio u džip i sa jednim TV snimateljem, odvezao nas u taj grad. Tako sam bio, praktično, u žiži događanja. Ostao sam zapanjen kada sam ušao u jedno dvorište i video stotine mrtvih osoba. Bili su to leševi iz bolnice koji su tu bačeni. I krenuo sam da fotografišem.

Tražio sam najbolje svetlo, najneobičniji ugao, kako bih dobio što bolje fotografije. Dok sam to radio, ništa nisam osećao. Kao da to nisu ljudi, mrtvi ljudi koji su na sebi imali razne povrede zbog kojih su ležali u bolnici. Osećao sam se kao deo foto-aparata. Ali, kada sam se vratii kući, kad sam razvio filmove i pogledao, toliko mi je bilo muka da nisam mogao da prestanem da povraćam. Dok sam radio, osećao sam se kao da slikam neke filmske scene, a tek na razvijenim fotografijama sam video u šta sam gledao. Bio je to neverovatno mučan osećaj.”

Sećam se trenutka kada sam ušao u Vukovar, prvog dana kada je i vojska ušla u taj grad. Ostao sam zapanjen kada sam ušao u jedno dvorište i video stotine mrtvih osoba. Bili su to leševi iz bolnice koji su tu bačeni

Zamurovićeve fotografije nastaju najpre kao rezultat umetničkog umeća koje podrazumeva dobro oko i jasnu misao. Dok je bio aktivan i zarađivao, kupovao je uvek najnoviji model foto-aparata koji se pojavi na tržištu. Radio je za čuvenu francusku agenciju GAMMA koja je slala njegove fotografije u sve delove sveta i to se nekada dobro plaćalo. Uvek je imao po nekoliko aparata. Starih modela se oslobađao poklanjajući ih ili prodajući:

“Zanimljiva je priča kako sam prešao sa Nikona na Canon. Od početka sam koristio Nikon, ali se desilo da je Canon u jednom trenutku napravio jedan objektiv koji nije mao Nikon, a koji je bio veoma važan za snimanje raznih događaja kao što su demnstracije i neredi svake vrste uključivši i ratna dejstva. Napravio je širokougaoni zum 20-35mm f 2,8 koji je foto-reporterima omogućavao da sa istog mesta snimaju široke i superširoke scene. Bio sam na nekom ratištu u Bosni kada mi je prišao jedan vojnik i rekao da ima isti aparat kao što je moj pa mi ga nudi da mi proda. Ja ga odbijem, a posle pola sata on ponovo dolazi i donosi aparat. Donosi nov novcijat Canon a ne Nikon, i to onaj Canon sa tim širokougaonim zumom. Bio sam zaprepašćen odakle mu.

КОЊИ У ЗАСАВИЦИ

Kada sam otvorio vratanca gde se stavlja film, stajala je plastika koja svedoči da je to potpuno nov aparat koji još nije korišćen. U to vreme, taj aparat je koštao 7-8.000 maraka, a on mi traži 200 maraka da mi ga proda! Ja pri sebi imam samo100 maraka, a tu je novinar Time sa kojim radim reportažu i on mi pozajmi još 100 maraka koje sam mu vratio u Beogradu. Tako sam kupio tog čuvenog Canona i sledećih godinu dana sam radio paralaleno – teleobjektivom sa Nikonom, a širokouganoim zumom sa Canonom. Kada mi je postalo suviše komlikovano, odem u Beč, tada su se tamo lako prodavali fotoaparati u specijalizovanim radnjama, odnesem sve svoje Nikone, imao sam tri aparata i sedam-osam objektiva, i kažem da hoću sve to da prodam da bih kupio Canona. I tako sam se oprostio sa Nikonom i od tada koristom Canon.”

Najvažnije mi je da malo pobegnem od drugih kolega, da nađem ugao koji je najbolji i da prikažem događaj koji često može biti dramatičan. Nikako ne volim da pored mene bude drugih foto-reportera, želim da imam ekskluzivne fotografije kakve drugi nemaju

Koristi Dragoljub i razna pomagala bez kojih ne mogu da se rade čudesene monografije, od kojih su one o Srbiji najbolja reklama celom svetu da dođe u Srbiju i upozna njene lepote. On ima balon jednosed u kojem sedi i penje se iznad objekta koji želi da snimi. Lak je i pokretljiv, kad negde sleti lako se digne i nastavi dalje, dok je sa korpom to nemoguće. Taj balon sa sedištem je tako precizan pa je jednom sa njim leteo iznad Dunava brčkajući noge u reci. Naravno, avioni, helikopteri i ostale leteće mašine se podrazumevaju.

Deo profesionalnog angažmanja sagovornika CORD-a je beleženje nemira i demonstracija u Beogradu kojih je bilo u obilju devedesetih, ali i poslednjih godina:

“To je snimanje kao i svako drugo. Najvažnije mi je da malo pobegnem od drugih kolega, da nađem mesto, ugao koji je najbolji i da prikažem događaj koji često može biti dramatičan. Nikako ne volim da pored mene bude drugih foto-reportera. Suština ovakvog stave je da želim da imam ekskluzivne fotografije kakve drugi nemaju.”

BERA PAPRIKA ​​U STRUMICI – PRVA FOTOGRAFIJA ZAMUROVIĆA OBJAVLJENA U LIFE MAGAZINU

Kao član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS) stekao je status Istaknutog umetnika. Ali, od svih priznanja i nagrada, intimno, najviše mu znači fotografija objavljena u najčuvenijem magazinu sveta, u Life. Kao mlad, Dragoljub je zamišljao, tačnije sanjao je, da njegova fotografija bude objavljena u Life. San koji je sanjao bio je ovakav:

“Stiže Life, ja vidim naslovnu stranu, pipam taj fantastičan papir, gledam tu štampu, otvaram časopis i vidim svoju fotografiju. Taj san sam sanjao nebrojeno puta sve do 1991. godine kada mi je prijatelj iz Amerike doneo novi broj časopisa Life koji ovde tada više nije mogao da se kupi. Ja otvaram Life, a unutra moja fotografija! I to na mestu gde se objavljuju najbolje fotografije, a ne kao ilustracija za neki tekst. Na slici je bilo dvorište u Strumici prekriveno crvenim paprikama i grupa ciganki koje ih pakuju u džakove. Popeo sam se na neki dalekovod da to bude što bolji snimak.

Kao mlad, često sam sanjao da mi fotografija bude objavljena u prestižnom časopisu Life. I 1991. godine taj san mi se ostvario. Na slici se videlo dvorište u Strumici prekriveno crvenim paprikama i grupa ciganki koje ih pakuju u džakove. U potpisu, Art Zamur/Gamma, Strumica, berba paprika

Prvo sam pomislio, vidi ista fotgrafija kao moja. A onda pročitam Art Zamur/Gamma, Strumica, berba paprika. I shvatiim da sam to, ipak, ja! To je bila jedna od mnogih mojih fotografija koju je GAMMA svakodnevno distribuirala širom sveta. A celu seriju slajdova sam radio za monografiju o Makedoniji koju bi objavila tadašnja Jugoslovenska revija da se Jugoslavija nije raspala. Naručio mi je Nebojša Bato Tomašević, tadašnji prvi čovek Revije. Da budem sasvim precizan, u trenutku kada sam video svoju fotografiju u Life, osetio sam da su se ispunili svi moji snovi. I od tada više nikada nisam sanjao taj san.”

Postoji još jedan san, ostvareni san, koji predstavlja osnovu njegovog života, a to su Dobrila i njihovi sinovi. Kada je imao petnaestak godina, sanjao je da će imati blisku saradnicu u poslu fotografa, ali nije mislio da će to biti i njegova supruga. Od prvog trenutka ga je pratila u poslu pomagala mu. Portretisali su decu u svim beogradskim vrtićima da bi mogli da kupe najbolje foto aparate. Za trideset godina rada, slikali su skoro million dece.

Tvrdi da je Dobrila bolji fotograf od njega, a za sebe kaže da je više slikar sa foto-aparatom. Sve što su zaradili, ulagali su u putovanja, u snimanje i štampu foto-monografija. Podigli su sinove Nikolu i Marka. Stariji Nikola je završio arhitekturu, ali se pored toga bavi i kompjuterskom umetnošću, a Marko je završio menadžment u kulturi i fotografija mu je osnovna delatnost. Nedavno je napravio zanimljivu knjigu o Mačvi, imao samostalnu izložbu u Singidunumu i trenutno traži izdavača. Otac je ponosan na njih jer su sami birali svoj put. Baš kao i on.

Autor: Radmila Stanković, magazin Cord

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian