Nekada su književnici bili neformalno zaduženi da oštricom svojih hitrih trski grubo odstrane svaku pojavu jednomišlja. Bili su: lektori istoričara, tumači snova, duhovnici promisli, pomoćnici proroka, putokaz mladima, uteha starima… Knjiga je oduvek bila vrh koplja kritike jednog naroda, njegove vlasti i načina življenja.
Vladimir Majkovski je zbog opaske upućene vlastodršcima 1909. pod naslovom „10 poruka revoluciji“, odslužio 10 meseci zatvora 1917. godine. Za svaki napisani pasus dobio je po mesec dana kazne u ruskom kazamatu.
Pisac Milan Rakić, iako diplomata u Beogradu, za vreme Prvog balkanskog rata, baca kravatu i pero, i prijavljuje se kao dobrovoljac srpske vojske, nebli i on lično učestvovao u oslobađanju Kosmeta, 1912. godine. Jer, patriotsko srce nije moglo da odoli a da ne ponese pušku sa svojima. Nije se ni trena libio šta mu je bilo činiti. Prepoznao je momenat da sva njegova dotadašnja pisanija neće grama vredeti ako ne stane rame uz rame sa svojom braćom, i položi i svoj život na vagu, kao zalogu za reč. Ne bilo koju reč… Na ovo Rakićevo delo tada i onomad se gledalo kao na nešto normalno, uobičajenu pojavu.
Kakav primer nam samo ostaviše 1300 kaplara, kada je naša zemlja bila na ivici ambisa u Prvom svetskom ratu?! Regrutovaše ih Srbija, a tek što su im počele studije po Sorboni, Beču, Gracu, Pragu, Krakovu, Bolonji, itd. Ali, nije to bila klasična regrutacija, kod koje država pod zakonskom obavezom službe, popunjava vojničke redove. Već ona samoinicijativna, dobrovoljna i pre uručenog poziva. Srpska omladina tih “zlih” dana kada je bilo evidentno da germanski hegemon ‘oće da srpski narod okupa gvožđem (kako se tada pričalo po Austrougarskoj), da je Dvojna monarhija žedna srpske krvi, dobrovoljno napušta evropske univerzitete i polaže Svetosavski zavet sa odličnim. Srpska eminencija, intelektualna budućnost a pre svega mladost je poturila svoja mladalačka pleća zarad odbrane ognjišta, rodnih njiva, “Miroslavljevog jevanđelja”, golog opstanka. Jedan od pripadnika te jedinstvene čete bio je i sin Branislava Nušića, Ban Nušić. Sin pogibe u ratu, a ožalošćeni otac, ko zna koliko je samo puta prespavao u ćelijama beogradskog pritvora, zbog komičnih kritika i satire, koje su gađale pravo u centar koristoljubivih vlasti i u gramzivost ondašnje dinastije Obrenović.
Vrsni diplomata u 9 različitih država, pisac Jovan Dučić, svojom istančanom pronicljivošću, bio je kao gorka pilula za ozdravljenje, koju je srpski diplomatski kor obično bio prinuđen da popije uvek kada bi naša Kraljevina ispadala sa koloseka prijemčive spoljnopolitičke strategije i geopolitičkih (ne)prilika.
Šta reći za višedecenijsku zabranu da ugleda svetlost dana antologijski klasik ruske i svetske književnosti, „Majstor i Margarita“, Mihaila Bulgakova. Još jedan primer u nizu, kada knjiga postane kamenčić u cipeli, trn u oku, maligni tumor, taj iritirajući fah svakoj diktaturi, tiraniji i tlačenju slabijeg.
Ivo Andrić je po izbijanju Drugog svetskog rata odbio da specijalnim vozom, na konto diplomatskog imuniteta i povlasti, bude deportovan iz Berlina u Švajcarsku na bezbedno. Umesto toga, on se vraća u svoj Beograd, gde sa svojim narodom biva prepušten na nemilost rata, bede, i svega onoga što nose vremena kada čovek iskuljučivo misli i čini zlo.
Pregršt je sličnih i mnogih drugih slučaja sudara glasa razuma i glasa bezumlja u istoriji. Oni mogu da se navedu kao svetli primer, da je tama zapravo odsustvo svetlosti, da zlo u stvari najviše buja kada dobri ljudi ćute pred njim. Književnost mu dođe kao detoksikacija i hiperventilacija bolesnika, a ime mu je narod. Zabranjivani su pisci kao pojava i proze i poezije. Paljene su knjige na lomači. Bojali su se uvek onoga ko drugačije misli. Ma boje se i dalje onoga ko misli. Ne postoji kavez za reč.
Pitam se šta bi danas imali da nam poruče: Vladimir, Milan, 1300 kaplara, Branislav, Jovan, Mihail i Ivo?
Izvor: opseg.rs ; Autor teksta: Đorđe Pejak
Serbian