fbpx

Lekcije iz završenog jermensko-azerbejdžanskog rata

Kao što je Španski građanski rat poslužio kao ogledalo za raspored sila u Evropi tog doba, jermensko-azerbejdžanski konflikt 2020. godine je pokazao novu ravnotežu sila u regionu južnog Kavkaza.

Naravno, vojnim ekspertima svaki veći sukob dveju konvecionalnih snaga, što je u savremenom svetu još uvek retkost, predstavlja dragocen slučaj za proučavanje. Istraživačima iz oblasti međunarodnih odnosa i političke teorije bitne su prve svega dve teme iz pomenutog vojnog sukoba: aktuelnost međunarodnog prava naspram efikasnosti mreže savezništava i odnos između uspešnosti demokratije i diktature u stanju rata.
Jermenija i Srbija stoje na različitim stranama međunarodnog prava kada su njihovi teritorijalni konflikti u pitanju. Karabah je po, suštinski protivrečnim, zakonima međunarodnog prava deo suverene azerbejdžanske teritorije. Protivrečnim, jer se koncepti samoopredeljenja i očuvanja državnog suvereniteta nikako ne mogu primiriti van staromodnog kolonijalnog konteksta. Kosovo i Metohija je deo Srbije u skladu sa istim normama međunarodnog prava. Pa ipak, međunarodno pravo nije igralo presudnu ulogu ni u konfliktu oko Karabaha, ni kada je u pitanju kosovska kriza. Oba problema se rešavaju van okvira međunarodnih institucija, a naročito Ujedinjenih nacija i sa njima povezanih institucija.

To dovodi do jednog zaključka – međunarodno pravo, nastalo posle velikih zločina u Drugom svetskom ratu, a strukturirano za vreme Hladnog rata, više ne postoji. Poslednje decenije prošlog veka bili smo svedoci kako Sjedinjene Države kao tada jedina preostala supersila narušavaju međunarodno pravo po svom nahođenju i bez ikakvih sankcija. Koliko se svet od tada promenio, pitanje je da li u boljem smeru ili ne, možemo videti u slučaju Karabaha. Mesec i po dana trajao je, po svim merilima, istinski i obiman rat između dve države. Nijedna međunarodna institucija nije se umešala, nije bilo mirotvoraca UN-a na liniji razgraničenja, strane nisu prisiljene da prekinu ratna dejstva i da dozvole da međunarodne sudske instance reše ovaj teritorijalni spor.

Rat u Karabahu je rešen vojnim putem, kao da je 1912. godina i hrišćanske armije zajedničkim silama izbacuju oslabelu Osmansku imperiju iz Evrope. Međunarodno pravo je važnije sa tačke gledišta prestiža i odnosa sa drugim državama. Nije uputno da se jedna zemlja ponaša onako kako su se Sjedinjene Države ophodile sa ostatkom sveta. Razume se da preterano agresivna politika iznuđuje konstruisanje mreže savezništava ili pojavu novih sila na međunarodnoj sceni kako bi moglo da se parira državi agresoru. U Karabahu je sve teklo kao da se Drugi svetski rat nikda nije ni desio, kao da međunarodne instance uopšte i ne postoje, budući da je to odraz realnosti, onda je i pravilan postupak u spoljnopolitičkom smislu.
Odnos sila je jednostavan – Azerbejdžan se uklopio u mrežu savezništava obnovljene Turske, dok je Jermenija pokušavala da balansira između savezništva sa Rusijom, koja nije nameravala da se direktno meša u konflikt, i sumnjivih signala od strane Sjedinjenih Država da je u zamenu za neoliberalne reforme politekonomskog sistema moguće stupiti u njenu sferu interesa. Pošto je Azerbejdžan u velikoj meri ostvario svoje ciljeve, a Jermenija nije, postaje jasno da je pozicioniranje u okviru efikasne mreže savezništava ključno za opstanak države male moći. Međunarodno pravo i institucije nisu u stanju nikoga više da zaštite.

Praktično govoreći, Jermenija je prošla slično kao Gruzija 2008. godine koja je takođe računala na pomoć Amerike koja nije stigla. Uzaludno je jermenski lobi širom sveta vodio uspešnu PR kamapnju za podršku svoje strane u ratu, uzaludno je bilo nacionalno jedinstvo jermenskog naroda koji je kao jedan bio spreman da se žrtvuje na bojištu. Marketing je bitan, kao i sloga, ali je u spoljnoj politici mnogostruko važnije na koga se male države mogu osloniti. Ako je odgovor na to pitanje 90-ih bio jasan, SAD su bile jedini igrač u gradu, sada se u raznim regionima sveta ravnoteža menja.
Na Kavkazu se moć Zapada pokazala minornom, jedini uticajni akteri na Kavkazu su Rusija, u opadanju, i Turska, u usponu. Dok je Azerbejdžan napravio savezništvo sa Turskom, postepeno se naoružavao, Jermenija je poslednjih nekoliko godina bila zauzeta unutrašnjim čistkama, usmerenim protiv vođa prethodnog režima koji je sve svoje nade polagao u Rusiju i koji je na taj način uspeo da zadrži Karabah dugi niz godina. Sadašnji jermenski režim je slao signale Zapadu da je spreman na preorijentaciju u zamenu za zapadnu podršku u legitimizaciji jermenskog prisustva na teritoriji Azerbejdžana. Sjedinjene Države, naravno, podržavaju svaki režim koji je spreman da im se približi, ali jednostavno nisu imale dovoljno snažan uticaj da sprovedu tu tranziciju u delo.

Jermenija je sedeći na dve stolice uspela da propadne kroz procep i da bude puštena niz vodu i od strane nemoćne Amerike, i od nezainteresovane Rusije. Azerbejdžanski režim je uspostavio jasan odnos sa svim svojim saveznicima i partnerima, u koje spada i Rusija, i ta se strategija otvorenih karata i ustremljenosti ka cilju pokazala uspešnom. Primetimo da Azerbejdžan nije pokušavao da se dodvorava Americi, ne samo zato što ga u tome umnogome zasenjuje jermenski lobi, već i zato što je liderima regiona dobro poznata činjenica da Sjedinjene Države puno obećavaju, ali da ništa na Kavkazu nisu u stanju da ispune. Režim Alijeva se takođe nije obraćao Rusiji, znajući da njoj pre svega odgovara nepromenjeno stanje.

Ukoliko dođe do promene u američkoj spoljnoj politici smenom predsednika, Turska i Rusija će opet približiti pozicije jer će se naći pod velikim pritiskom nove američke administracije. Druga tema kojom se bavimo jeste odnos između demokratije i diktature na spoljnom planu. Jermenski režim je ovaj rat predstavljao kao sukob liberalne demokratije i diktature kulta ličnosti Alijeva. Ovo je, naravno, bilo plasirano kao propaganda na Zapad, kako bi se pridobili sentimenti zapadnih društava i elita, što je u velikoj meri urodilo plodom, ali se nije transponovalo u realnu pomoć na terenu.

Ako uzmemo da je ovo zaista bio sukob demokratije i diktature, po ko zna koji put se pokazuje naprednost drugog tipa vladavine. Možemo pretpostaviti da diktatura vremenom degradira i ne predstavlja najbolji sistem vladavine u doba mirnog razvoja, ali za periode kada treba da bude vraćena neka teritorija, kada treba da se zaustavi anarhija u društvu, ona predstavlja jedini ispravan model. Sve se svodi na to da je demokrata Pašinjan izgubio rat, a diktator Alijev je u njemu pobedio. Čija je sad vladavina u pitanju – demokratskog gubitnika ili autoritarnog pobednika?
Sve iznesene tvrdnje se odnose na diktaturu koja nije kontrolisana spolja. Diktatura u satelitskoj državi donosi korist samo onima koji kontrolišu diktatora. Za silu koja upravlja satelitskom državom jedino je bitno da centralizovana kolaboracionistička vlast što efikasnije iznosi resurse, kapital i radnu snagu iz sopstvene države. Stoga neokolonijalni Zapad u regionima koje kontroliše pruža bezrezervnu podršku autoritarnim režimima, dobar primer za to su Balkan i države Višegradske grupe. Azerbejdžan, s druge strane, nije turski protektorat, dok bi jermenski režim drage volje pristao na to da postane zapadna kolonija, jedino što je američki domašaj prekratak.

Na kraju, ako u Jermeniji bude izveden vojni puč ili državni udar kroz nasilnu smenu vlasti, to jest ako Jermenija u poslednjem trenutku postane diktatura, ona se može odlučiti na opciju „sve ili ništa“. Ova mogućnost podrazumeva masovnu upotrebu celog arsenala kojim raspolaže Jermenija, u cilju proširenja ratnih dejstava. To bi faktički značilo da Jermenija ulazi u otvoreni rat sa Azerbejdžanom, što bi prisililo Rusiju i Tursku da reaguju, svaka sa svoje strane. Čak i u ovom hipotetičkom slučaju, diktatura se pokazuje uspešnijom od demokratije u stanju rata.

P.S. Na ilustraciji jermenski nacionalisti nezadovoljni demokratskom kapitulantskom politikom jermenskog režima u zgradi vlade.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian