fbpx

Intervju: Multitalentovana Nađa Đoković – naš Mocart iz karantina

Nađa Đoković (26) iz Užica je devojka sa neopisivom kreativnošću, talentima i delima, naš Mocart iz karantina. Ona se bavi komponovanjem, pevanjem, crtanjem, pisanjem poezije, što je zapravo bila njena prva ljubav.

Foto: Nađa Đoković, lična arhiva

Komponujući, čujem osećanja kako zvuče, crtajući ih vidim, a pišući pesme ih osvešćujem, shvatam i pretačem samoj sebi i drugima.” – Nađa Đoković

Pročitajte sjajne reči Nađe Đoković u novom intervjuu:

Nađa, ti si neko ko nam je ulepšao i uveselio karantinske dane svojom pesmom i izvođenjem, pa te znamo kao Mocarta iz karantina, kako si došla na tu ideju?

U izobilju slobodnog vremena i opšteprisutne monotonije, želela sam najpre da zabavim samu sebe. Naime, slušajući klasiku tog dana, na redu je bio i Mocartov „Turski marš“, koji sam odmah pošto sam poslušala početak, poželela da prekinem, s namerom da pustim drugu kompoziciju. Međutim, kako sam čula početne taktove kompozicije, u mislima sam izgovorila „Evo svaki dan, isti mi je plan.“

Nasmejala sam se sopstvenoj misli i zapitala se da li bih mogla da napišem reči na klasičnu kompoziciju. Razmislila sam o toj ideji i odlučila da pokušam da napišem tekst humorističnog karaktera, s ciljem da opišem kako se osećam i šta radim, odnosno ne radim tokom trajanja karantina. Iskreno, to mi je izgledalo kao nemoguća misija, napisati tekst koji će pratiti kompozicija koja traje 3 minuta i 40 sekundi. Nisam želela da se opterećujem time da li ću uspeti u tome i inspiracija je došla do tačke usijanja.

Reči su se same ispisivale na papiru, uz neprekidno brojanje tonova u kompoziciji, samim tim i slogova, koji bi se sa tim brojem poklopili. Nakon fascinirajuće kratkog vremenskog perioda, u proseku od pola sata, tekst je bio upotpunjen, nakon čega je usledila vežba. Što sam više puta pokušavala, ideja mi se činila bezazlenijom. Međutim, odlučila sam da snimim pokušaj, a taj pokušaj se ispostavio kao uspešan. Uspešno sam izvela svoju verziju kompozicije, prijatno iznenađena time kako sam uspela da ostanem dikcijski tačna otpočetka do kraja. Srećom je snimak sačuvan, jer nakon tog pokušaja, više nisam mogla da ponovim bez greške. Izračunato je da sam ukupno izgovorila 561 reč. Kasnije sam dobila komplimente od raznih glumaca, koji su mi se javili, govoreći da je brzina kojom sam izgovorila tekst za mnoge od njih jedan od težih zadataka.

Ti si multitalentovana osoba, reci nam nešto o sebi, o svom odrastanju, hobijima? Ko je prepoznao tvoje talente?

Hvala na komplimentu. Pretpostavljam da su upravo talenti moj način da se izborim ili bar da se borim u svakoj situaciji. Moj prvi otkriveni talenat je, svakako, pisanje poezije. Već u drugom razredu osnovne škole napisala sam pesmu na zadatu literarnu temu, gde je učiteljica primetila sklonost ka rimovanju. Nakon toga je zahtevala od mene literarno izražavanje u bilo kojoj temi.

Mogu slobodno reći da se već 18 godina bavim pisanjem i uvek otkrivam nešto novo, uvek iznova učim o samoj sebi kroz poeziju, najviše.

Zatim, roditelji su me upisali i u muzičku školu, gde sam razvijala svoju ljubav prema pevanju i sviranju klavira. Iako se nerado sećam tog perioda, jer su za mene časovi u muzičkoj predstavljali samo dodatni stres, danas sam zahvalna upornosti mojih roditelja, naročito majke, da u istom tom „stresu“ opstanem do kraja.  

Zahvaljujući tome, danas komponujem i sama, kako instrumentale tako i muziku na sopstvenu poeziju. Ono što je kontradiktorno u svemu čime se bavim jeste moja nesigurnost u svaki segment moje umetnosti. Nikad, zapravo, nisam sigurna u vrednost iste i u svoju sposobnost da nešto stvaram, iako se time najviše bavim. Pored umetnosti, bavila sam se i modelingom, umetničkom fotografijom… Odrastajući, talenti su isplivali na površinu, svakako, zahvaljujući onima koji su videli prvu iskru umetnosti u meni, a i tome što sam izabrala umetnost kao način života. Umetnost je stil življenja.  Samim tim je život čista umetnost, što ga nikako ne čini lakšim, naprotiv.

Svakako, genetika je učinila svoje, pa sam imala prilike i da se iskažem u domenu glume, recitovanja, pevanja… Volela bih da cenim više to što umem i da prestanem na to da gledam kao nešto što je uobičajeno, jer nijedan talenat nije nešto što je uobičajeno kod bilo kog pojedinca i po mom mišljenju, ako čovek u sebi ne otkrije dar da stvara na bilo koji način, može se izgubiti na duhovnom putu.

Da li negde nastupaš ili si ipak opredeljena ka stvaralaštvu? Imaš sve mogućnosti!

Trenutno je takva situacija da je svako ko može na bilo koji način da se predstavi sprečen da to i učini. U normalnim okolnostima se ne zaustavljam. Volim da napravim korelaciju svih svojih mogućnosti i od toga da stvorim nastup. Umetnički nastup. Najviše se, svakako, predstavljam pevanjem, što mi je ranije bio hobi, sada već i posao.

Čekam lepše dane za promociju svoje treće po redu zbirke pesama, koja je već imala svoje dve promocije. Stvaralaštvo i nastup su dve suprotstavljene strane, jer je nastup sve što drugi vide, konkretan proizvod, dok iza svega toga stoji stvaralaštvo, kao beskrajni unutrašnji monolog bez reči, koji svojim kranjim vapajem stvori opipljivu sliku u vidu pesama, crteža, melodija… Sve ovo jesu forme umetnosti, ali su takođe i forme osećanja. Komponujući, čujem osećanja kako zvuče, crtajući ih vidim, a pišući pesme ih osvešćujem, shvatam i pretačem samoj sebi i drugima. Umetnost je usko povezana sa još jednom od mojih velikih ljubavi u domenu nauke, a to je svakako psihologija. Umetnost je čista psihologija, bazirana na igri svesnog i podsvesnog.

Koji su tvoji planovi i želje za budućnost, rad, umetnost?

Više ništa ne želim da planiram, bar ne dugoročno. Ova situacija mi je to i potvrdila. Kao što reče Ivo Andrić: „Nikada više ne planiram. Ja samo živim ovaj život. Ponekad kako želim, ponekad kako moram. Sitnice mi boje život. Sitnice su sreća. Zato ja volim male stvari. I velike torbe. Svuda ih sa sobom nosim, jer sebi dugujem još po neku šetnju između očekivanog i neplaniranog.“

Tako i ja. Ideje koje imam su već nešto drugo, to je svakako rad na samoj sebi, pre svega psiho-fizičkoj stabilnosti, a onda svemu ostalom. A sitnice, koje se trudim da održavam su ono što čini srž ove prethodno pomenute stabilnosti.

Hvala ti puno na saradnji! Da li bi dodala nešto za kraj i poručila našim čitaocima?

Ono što bih poručila je svakako da se svi pazimo. U ovo ludo doba kad je akcenat stavljen na zaštitu fizičkog zdravlja kako svog tako i zdravlja drugog, poručila bih da se isto toliko pažnje, ako ne i više usmeri na održavanje svog psihičkog zdravlja.

Nije lako, ovo svakako nisu normalne okolnosti i okolnosti na koje smo navikli. Hajde, onda, da svako od nas potraži neki svoj kutak u koji će uspeti da pobegne, barem na trenutak u situacijama kada daleko gore stvari od aktuelnog virusa, napadaju naš organizam i naše misli. Razgovarajte sa svojim voljenim, delite brige, nalazite zajedničko rešenje. Svedoci smo robo-vlasničkom sistemu, u kojima smo samo naizgled, nemoćni. Ono što svakako možemo to je da uradimo nešto za sebe. Pravo je vreme da se posvetimo introspekciji, spoznavanju sebe, svojih potreba, želja i mogućnosti.

Pročitajte pesmu Nađe Đoković i poslušajte njeno izvođenje pesme “A, što ti je, mila kćeri”

„Olga…

Evo me na pločnicima Vašeg grada,

gde Vaše odsustvo kao Dositejevo lice,

stoji nad mojom dosadnom senkom

u popodnevu punom mene.

I još neke pijane sene,

nad mojom glavom, kao čelenkom

vinule se, istovetne ptice,

u beskonačnoj koloni pada…

Umorno hodam, i u sebi vičem

ljudima koji prolaze ovim gradom

da ste i Vi gazili baš tuda,

da ste preteča ovog popodnevnog sunca,

(neko dobaci : “Šta li ovaj bunca?”)

i što se prestonica pravi luda?

Dok hodam za ovim ljudima , ko stadom,

jedva tlo da gazim. Posrćem, ne dotičem.

I opet se spotičem

o slike koje se po sećanju šire

kao po izložbenom prostoru.

Olga, ljut sam na ovaj grad

što i bez Vas nastavlja da živi.

I svi su mi, svi su krivi,

što gutam ovu neutešnu glad

da šetam zakačen za Vašu odoru…

I Vi ste, kao i ovaj grad,

bili prestonica mojih snova,

kalemegdansko uzvišenje

sa pogledom na ušće naših života.

I sada, evo, kao fusnota

stojite nad Beogradom, sivim,

čineći ga i dalje živim.

O da, Olga , vidim Vaš lik

što nad ovim gradom stoji.

Ko Pobednik.”

Autor: Anđela Dukadinović/Pčinjski 017 – Portal

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian