Uglavnom se ne bavim ovom vrstom tema zato što su jednostavne i prezasićene. Međutim, želim da napravim jedan prikaz trenutnog stanja srpskog društva sa potporom i bez moralisanja koja bi obuhvatila sve državne probleme- od socijale i ekonomije, preko nacionalnih interesa pa sve do medijskih sloboda. Tekst je segmentiran u par delova radi lakoće čitanja.
Socijala i propast:
Nemam tendenciju ka dramatičnosti u tekstovima ali postoji nadolazeća katastrofa. Naime, 7% ljudi živi ispod granice siromaštva, 19% živi na manje od 500 dinara dnevno i 34% je u opasnosti da padne u siromaštvo. Spojite li ove brojeve, vi imate državu u kojoj 60% ljudi živi u socijali. Ja ovde ne morališem već postavljam pitanje ko će izdržavati više od polovine društva?
Dakle, imate 40% stanovništva koji je srednji ili viši sloj. Uzimajući u obzir statistiku izbora pre 2017. možemo videti da oko 20% stanovništva uvek glasa za trenutnu vladajuću strukturu. To su radnici u javnoj upravi koji se izdržavaju iz budžeta. Od ostalih 20%, biću optimističan i reći da je 50/50 onih koji su zaposleni privatno i onih koji su zaposleni u kvartarnom sektoru, ponovo iz budžeta. Dakle, imate 10% ljudi od kojih se očekuje da, putem poreza koji su već jedni od najviših na kontinentu, izdržavaju ovu državu.
Naravno oni se zapravo finansiraju od EPS-a. Kada ono, šta god da je EPS, ode u stečaj, ovu državu čeka socijalna katastrofa. Na našu sreću, zbog raznih sporazuma sa MMF-om i EU, vlada više ne može štampati novac bez pokrića niti se može zaduživati tako lako. Sreću jer neće biti druge hiperinflacije. Valjda nisam veoma pametan pa da imam plan kako ću se suočiti sa gladnom socijalom sledeće petoletke.
Ljudska prava i javno mnjenje:
Velika je buka oko ovog problema i dosta je pisano o istom. Od svih ugroženih ljudskih i političkih prava, osvrnuću se na medijsku slobodu koja je najvažnija.
Kao što je poznato, loše je stanje. Medijske slobode su ključne pošto one diktiraju kurs javne rasprave i informišu ljude. Sve ovo zvuči veoma plitko dok se ne prenese na primere. Neki ljudi krive samu javnost zbog toga što je opsednuta nebulozama poput pandemije, (ne)nošenje maski, 5G mrežom, čipovanjem i vakcinacijom. Političari su ogledalo stanovništva koliko je stanovništvo ogledalo medija a koliko su mediji ogledalo političara. Pošto se na političare ne može uticati lako a neposredni uticaj na stanovništvo je čak i teži posao, ključnu ulogu za pisca-pojedinca imaju mediji. Ne postoji efikasniji način da neki problem(i) dobiju na važnosti u javnom diskursu bez medija. Odatle i naziv- medijum, posrednik.
Današnje vreme je karakteristično po nepoverenju u tradicionalne medije. Mislim da su oni to poverenje odavno prokockali snižavajući svoje rubrike i programe na apsolutne gluposti, lumpenburžoaziju, zato što se ona lako pravi, ne zato što donosi preglede. Ovaj poslednji deo je bitan, pošto tradicionalni mediji sa nacionalnim frekvencijama ne traže ono što će narod čitati i gledati već diktira ono što će narod čitati i gledati.
U Srbiji, tradicionalni mediji ne samo da se bave lumpenburžoazijom već nisu ni nezavisni u tome šta serviraju. Spojite ovo kršenje medijskih prava sa spomenutim socijalnim podacima i dobićete sliku neke porodice koja živi u siromaštvu i sluša kako će biti bolje, sat vremena nakon neke nebulozne žute štampe. Postoji i taj problem što zapravo nemate medijum iskaza sebe osim par ovakvih portala ili društvenih mreža. Dakle, sva ostala ljudska prava zavise od medijske slobode.
Nacionalni interesi:
Kosovo još uvek nije zvanično priznato i ma koliko mi mislili da je to beznačajno zapravo nije jer bi onda za njegov povratak Srbija morala objaviti rat državi koju ona smatra nezavisnom a pod zaštitom je celog vojnog bloka. Nemačkoj je bilo potrebno oko 40-ak godina da se ujedini. Obostrano priznanje je došlo tek 1972., mada mislim da je u našem slučaju najbolje nastaviti Halštajnovu politiku. Povratak Kosova zvuči kao opijumski san… mada u poređenju sa nekim drugim izjavama u srpskom javnom diskursu koji se tiču Crne Gore i R. Srpske, ono je više nego realno. Navodiće se kao „povratak“ sve dok naše snage ne budu priznate kao legitimne na toj teritoriji, svi ostali parametri su prazna retorika.
Azerbejdžan je povratio regiju Nagorno-Karabah nakon 20-ak godina. Razlika između Srbije i Azerbejdžana je ta što se ovaj drugi za rat spremao tih 20 godina. Naravno, povratak Kosova u sastav Srbije nije onakav „kakav ga Perica zamišlja“, putem vojske, već putem paradržave. Biću veoma kratak i kriptičan što se ovoga tiče. Sve mi se nešto čini, pričam kao da ne studiram političke nauke, da se naša paradržava bavi svim poslovima osim onim za koja se ista i stvara. Ovo bi trebalo da vas navede na pitanja, čija se onda paradržava ovde bavi tim poslovima i pod čijom zaštitom.
Što se tiče R. Srpske, ona je očuvala svoju autonomiju unutar Federacije BiH, što objektivno i jeste za pohvalu kada se uporedi sa uspesima svih vlada u Srbiji proteklih 30 godina na nacionalnom terenu. Međutim, ideja da se R. Srpska otcepi ili čak pripoji Srbiji je, barem trenutno, romantičarska.
Ekonomska situacija:
Nezaposlenost je oko 7%, uglavnom zbog promene računanja iste. Drugi, alarmantniji podatak jeste da je oko 220 000 ljudi ostalo bez posla u ovoj godini usled pandemije koronavirusa. Ta brojka je inače bila ~300 000 ljudi nakon čega se predsednik države umešao u ceo taj problem sa strategijom „praviti se lud“.
Prognozira se pad BDP-a od 1,5% ove godine i pitanje je koliko je taj procenat od MMF-a realan. Bankari, poput svih ostalih zelenaša, vole da ublaže loše finansijsko stanje svojih dužnika. Pošto je postalo popularno iznositi rast BDP-a u poslednje 2, najviše 3 godine, izneću podatak da je od 2014-e do 2021-e zaključno sa 2020-om ukupan rast BDP-a 12,6%. Uporedite ovo sa činjenicom da je rast BDP-a od 2000-e do 2007-e zaključno sa 2006-om ukupno bio 48,5%. Inače oba rasta su na polju uslužnih delatnosti pa su ionako nestabilna i promenljiva. Industrija i poljoprivreda zajedno čine oko trećinu ukupnog rasta u poslednjih 20-ak godina, što će reći nije zadovoljena ni tradicionalna srpska privredna grana ni komunistička vizija o srpskoj privredi.
Prijavljena stopa javnog duga je 56,3% BDP mada iskreno ne znam da li i odakle ga isplaćujemo. Budžetski bilans je u suficitu 0,2% dakle da nije onih EU donacija na godišnjem nivou, deficit bi bio oko 4%.
Najzad, jedina stvar po pitanju ekonomije koju je vladavina Srpske napredne stranke unapredila od 2014-e je smanjenje (ne ukidanje, nismo imali pozitivan trgovinski bilans od 90-ih) trgovinskog deficita, koji je sad na oko 0.5%. Čudna i zabrinjavajuća stvar kod ovoga je što ovaj uspeh, koji objektivno postoji, niko ne pominje. Zabrinjavajuća je zato što govori o informisanosti i mentalitetu ljudi koji vode državu.
Javna politička situacija:
U političkom životu ne postoje više prva i druga Srbija, njihova sahrana je bila 21og oktobra 2008. a 40 dana im je bilo 6og maja 2012. O njima se jedino može govoriti kao sociološkim grupama. Problem kod tog pristupa je što bi onda postojalo 11 Srbija a ne dve.
Politički plan vrha Srpske napredne stranke je kreativan ali jednostavan. Približiti nacionalnu Srbiju time što protestujete protiv hapšenja Radovana Karadžića, onda približiti građansku Srbiju time što pregovarate sa EU. Tako oko sebe skupite najveće šakale sa obe strane ali to je dovoljno da vam osigura pobedu na tim ključnim izborima 2012-e. Nakon pobede, dobijate 20% stanovništva iz javne uprave koja uvek glasa za vladajuću strukturu. Jedini problem i jesu ti lešinari oko vas, pa redovno imate paranoidne izjave na konferencijama za medije.
Ostatak nacionalne i građanske Srbije, oni sa nekim ranije kapacitetima kasnije dostojanstvom, biće bačeno u opoziciju. To je ujedno i savršena opozicija iz dva razloga; međusobno se ne podnose zbog svojih kulturoloških gluposti; na istom mestu su stari DOSovci koji nisu preleteli ali na koje je narod još uvek ogorčen. Tako ste dobili opoziciju koja je i podeljena i ne uživa poverenje glasačkog tela.
Da bi se desila promena vladajuće političke strukture potrebno je samo vreme pošto je socijalna situacija takva da ne dozvoljava njen opstanak. Međutim, ponovo će doći neka jednako korumpirana kopija, kao što je slučaj poslednjih 50-ak godina.
Za stvarnu političku promenu, ma koje prirode, potrebno je odlučno zauzeti mesto vlasti, što uopšte nije lako. Ono što je ranije omogućilo duboku promenu u državi (1804., 1816., 1842., 1903., 1934., 1945.) jesu oružane snage koje su lojalne nekoj ideji. One su vrlo bitne za suverenost neke zemlje, pošto su policijske, vojne i paravojne strukture vrlo potkupljive, a pogotovu u Srbiji. Sami ti prevrati su u svom vrhu imali kadrovsku političku strukturu- nije mogao svako da uđe. Time se izbegava nagomilavanje poltrona, koji su tu izključivo iz svoje materijalne koristi. Međutim, svaka ova godina je imala, na kraju, loše rezultate jer su sve pratile jednu istu grešku- nekonsolidacija vlasti i rušenje kadra. Bedemi kadra moraju biti čvrsti jer je to jedina granica trajnosti, beg od korumpiranosti. Taj kadar mora biti spreman na sukob, lojalan ma kojoj ideji pa samim tim nekorumpiran i jedinstven unutar sebe.
Strukture i klase:
Postoje nekorumpirani slojevi, čak je veći deo stanovništva nekorumpiran ali nespreman, bez nekog urođenog nagona za pokretanje. Takva struktura postoji u svim državama i ona je u normalnim vremenima oslonac celog društva. Međutim, takva struktura u teškim vremenima ne služi ničemu ali je neophodno da ih štitite tokom istih.
Postoje nekorumpirani i spremni koji su ranije bili mobilisani u srpskom društvu (studenti, radnici, srednji sloj) ali njima nedostaje jedinstvenost. Raštrkani su tako na osnovu nekih ideologija ili problema, ne shvatajući da njihove ideologije ili rešenja nikada neće izbiti u javnost bez jedinstva.
Dakle, potrebna je mobilizacija do sada neiskorišćenih struja. Postoji taj rub, najdalji od centra moći i novca, gde su ranije bili robovi i bolesni. Taj krug ljudi je neiskorišćen na globalnom nivou iz intuitivnih razloga, nisu ni lojalni ni spremni ni jedinstveni a baš su vrhunac korumpiranosti. Elem, dobri su za stvaranje haosa koji u ovakvim vremenima uopšte nema lošu konotaciju.
Na kraju je bitno napomenuti da kada država jednom ukrade ljudska, politička i socijalna prava zajedno sa nacionalnim interesima i ekonomijom, teško će ih sama od sebe, bez osećaja straha, vratiti.
Izvor: opseg.rs : Autor teksta: Milan Rakić