fbpx

Ljudi se dele na dobre i loše vs. Nacionalna pripadnost

Opšteprisutna pojava u našem društvu je odbacivanje značaja kolektivnih identiteta putem parole – Nije važno ko je ko, važno je kakav je ko na ličnom nivou.

Sledbenici ideje nacionalizma sa svoje strane posmatraju, dele i ocenjuju ljude isključivo po tome kom etnosu, ili naciji oni pripadaju. Zapravo obe ove tvrdnje su pravilne, ali svaka na svoj način.

Ocenjivanje ljudi kao pojedinaca, apstrahovanih od njihovog mesta u društu, je svojstveno psihološkoj nauci. Psihologija se bavi pojedincem, njegovim mentalnim sklopom, osobinama, težnjama, osećanjima itd. Vrednovanje ljudi kao članova određene društvene grupe svojstveno je sociologiji, pa i političkoj nauci koja je iz nje proistekla.

Sociologiju ne interesuje izolovani pojedinac i njegova psihološka slika, već samo čovek kao društvena jedinka, kao deo ogromne društvene slagalice.

Ukoliko se složimo da su obe tvrdnje ispravne, nisu obe podesne za analizu političkih procesa. U politici nas interesuje psihološki pristup samo na nivou lidera, ako analiziramo mentalni sklop predsednika, premijera, vodećih generala i dr. Na svim ostalim poljima, psihologija se ne koristi kao deo političke analize, jer su tu važne društvene grupe, njihovo ponašanje i uverenja.

Kada kažemo da se ljudi dele na dobre i loše to može biti tačno u psihologiji, ali nema nikakvu vrednost u politici ili političkoj sociologiji. Glavnu ulogu u politici igraju društvene grupe što znači da se radi o nacijama, verama, rasama, klasama, u novije vreme i o genderu i seksualnoj orijentaciji. U ratovima, glasanju, demonstracijama ne učestvuju izdvojeni pojedinci, već određeni delovi društva u skladu sa svojim kolektivnim identitetima.

Kada se u ratu čine masovni zločini njih ne čine zli pojedinci čiju prirodu nije moguće odgonetnuti, već puki članovi društvenih grupa koje su usmerene ka određenom cilju, recimo etničkom čišćenju neke teritorije. Sociolozi i politikolozi upravo tako posmatraju slične događaje, dok psiholozi mogu raditi sa konkretnim pojedincima koji su vršili zločine, ali i sa žrtvama agresije. Zločini ne nastaju iz banalne zlobe indvidua, već su rezultat ustremljenosti društvenih grupa.

Interesantan primer bi bilo ponašanje sovjetskih vlasti za vreme Drugog svetskog rata koji su isprva dogmatski odbacivale značaj etničkog i religioznog identiteta u korist klasne pripadnosti. Sovjetski lideri su svet posmatrali kroz klasnu podeljenost, dok su nacije i religije posmatrane kao instrumenti za manipulaciju radničkom klasom. Cilj je bio slivanje svih radnika sveta u jednu društvenu grupu, u kojoj će prestati da postoje svi vidovi razlika, pa na samom kraju i klasna.

Međutim, u uslovima nemačke invazije na Sovjetski Savez, boljševički lideri su primetili da se određene sovjetske nacije odnose manje lojalno prema svojoj državi. Konkretno, baltički narodi, krimski Tatari, Čečeni, Kalmiki, ruski Nemci masovno su prelazili na stranu neprijatelja, dok su Rusi iz istih borbenih jedinica nastavili da pružaju otpor do poslednjeg trenutka. Boljševici su shvatili groznu istinu – etnos i vera imaju uticaj na društveno ponašanje čitavih grupa sovjetskih građana i ideološko odbacivanje ovih faktora nije razrešilo probleme.

Sovjetska vlast je pribegla krajnjim merama, koje su nosile karakter nacionalističkog, a ne komunističkog vođstva – masovnoj represiji, preseljenju čitavih naroda na istok, u Sibir. Decenijama će se, primera radi, Čečeni vraćati iz zemlje snega i leda u pitomije brdske krajeve svoga doma. Istu će sudbinu doživeti i krimski Tatari, koji su suncem spržene krajolike prinudno zamenili večnom zimom.Računica je bila jednostavna, klasna pripadnost nije glavna, etnost i religija imaju veću ulogu u društvenom ponašanju ljudi, stoga treba premestiti one nacije koje nisu bile spremne da brane Sovjetski Savez od Nemaca. Izborni rezultati u državama zapadne Evrope pokazuju da i pored propagiranja gendernih i seksualnih identiteta kao glavnih, etnički i religiozni identiteti imaju veliki uticaj na izborno ponašanje birača. Otuda i dodvoravanje nacionalistima (koje oni nazivaju populistima) na Zapadu od strane Makrona, Merkelove i DŽonsona.Dobri i loši ljudi zasigurno postoje, ali kada dejstvuju društvene grupe bilo na izborima, bilo u ratu, psihološki pogled gubi svaki značaj i politički lideri obraćaju pažnju isključivo na socio-političke postulate. To je važilo i za komuniste u Sovjetskom Savezu kada su se suočili sa realnom opasnošću gubitka vlasti, to važi i za nominalno liberalne evropske lidere danas, u doba ekonomske, demografske, identitetske i političke krize.U zaključku možemo reći da su u politici nebitni samo oni identiteti sa kojima je povezan zanemarljiv deo društva, tada se radi o marginalnim identitetima niskog uticaja.

Čak i hiljadu puta ponovljena mantra – Postoje samo dobri i loši ljudi, nije važno kojoj naciji pripadaju, neće učiniti nacionalni identitet marginalnim. Prihvatati realnost onakvu kakva jeste predstavlja suštinu zdravog političkog i društvenog razmišljanja.

Sociološko razmišljanje nam može pomoći da u budućnosti izbegnemo masovna stradanja poput onih u Drugom svetskom ratu, putem identifikacije onih društvenih grupa koja su potencijalna pretnja našoj, dok nas psihološko nojevsko zakopavanje glave u pesak može dovesti do toga da dobrovoljno, po ko zna koji put, stavimo glavu na panj.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian