fbpx

Nova crnogorska Vlada – put ka konačnom padu režima Mila Đukanovića

Posle mukotrpnog pregovaračkog procesa, 4. decembra je konačno formirana prva Vlada Crne Gore bez DPS-a od 1997. godine, a ako računamo Vlade bez učešća Mila Đukanovića ili njegove podrške onda od samog početka 90-ih godina prošlog veka.

Tokom celog ovog perioda od septembra do decembra meseca svi koji su bili zainteresovani za događanja na političkoj sceni Crne Gore, od samih građana ove zemlje, preko ljudi koji su poreklom Crnogorci, do srpskih integralista koji Crnu Goru vide u savezu sa Srbijom, a najekstremniji iz njih u okviru Srbije, mogli su primetiti jednu, naizgled, čudnovatu pojavu gde su Demokrate i URA izražavale podršku vođi konkurentske opozicione liste Zdravku Krivokapiću, koga su ponajviše kritikovali upravo oni koje je na ovim izborima predvodio.

Zdravko Krivokapić, premijer Crne Gore

Naizgled, jer u najnižem obliku politike – strančarenju, nema ničeg što bilo koji akter ne bi uradio, kako bi sebi pribavio veću korist. Da to nije tako, listu „Za budućnost Crne Gore“ ne bi činilo čak 11(!) stranaka, već jelte jedna partija poštenjačina kojima egoistični interes nije poznat. Ukoliko pokušamo da analiziramo ideološke razlike između Demokratske narodne partije, čiji je lider Milan Knežević, i Nove srpske demokratije, na čijem je čelu Andrija Mandić, teško da ćemo naći dovoljno odstupanja da objasnimo zašto se ove partije jednostavno ne objedine, osim naravno iz razloga što jedna partija ne može imati dva predsednika.

Obe partije se nalaze na umereno desnoj strani ideološkog spektra, zastupaju ideje srpskog nacionalizma i zajedničke države, jedino što Kneževićeva partija pored konzervativnih vrednosti koristi i umereni socijal-populistički diskurs, što je inače svojstveno svim nominalno desničarskim partijama na istoku Evrope – po pitanju identiteta konzervativizam, po socijalnim pitanjima socijalizam. Bez obzira na gotovo istovetne ideološke poglede ove dve partije ostaju razdvojene, jer njihovi lideri žele samostalno da kontrolišu mandate svojih stranaka, te da budu u boljoj poziciji kada se pregovara o raspodeli funkcija.

Ukoliko razumemo da se u praktičnoj politici akteri često vode ličnim interesima, a ne ideološkim pogledima, ovde nema ničeg skandaloznog, suština je u tome da čak i dva partijska lidera koja ciljaju na isto biračko telo, svejedno drže distancu jedan od drugog kada je u pitanju moguća raspodela političke dobiti. Uzgred, ovim dvema partijama koje zastupaju ideologiju srpskog nacionalizma nimalo nije smetalo da učestvuju u koaliciji zajedno sa Nebojšom Medojevićem, čija je partija Pokret za promjene takođe dobila 5 mandata, koliko i Kneževićeva.

Medojević koji je prešao zadivljujuč razvojni put od evroatlantiste do borca sa Rotšildovim vetrenjačama, nije izazivao sumnju svojih koalicionih partnera, Mandića i Kneževića, čije partije zastupaju dijametralno suprotne stavove. Njima dvojici nije smetalo ni da na predsedničkim izborima podrže Miodraga Lekića, čoveka sličnih stavova kao i mladog Medojevića (to mu dođe kao mladi Marks i zreli Marks).

Od kritike mandatara do glasa za novu vladu

Iako smo bili svedoci orkestrirane kampanje, predvođene različitim delovima DF-a, u kojoj je lider najpopularnije opozicione liste Krivokapić bio bezmalo optuživan da je izdajnik svega srpskog, da ne dopušta Srbe u Vladu, pa i da je pion „prevarantskih vladika“ kako je to lepo sročio Medojević, isti ti ljudi su na kraju glasali za istog tog Krivokapića. To se u političkoj nauci naziva poziciniranje unutar nestabilnog partijskog sistema. Naime, nakon poraza na izborima koji je pretrpeo DPS i pojave novog političkog lidera, sasvim neočekivanog, u vidu Zdravka Krivokapića, struktura partijskog sistema u Crnoj Gori pretrpeće ozbiljne promene.

Ako Krivokapić u budućnosti formira partiju, što je za očekivati, i ona bude uživala podršku Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, on može računati na 12% glasova neto. Upravo toliki je bio skok DF-a na ovim izborima u poređenju sa prošlim. Budući da se u samom DF-u ništa nije promenilo, ovih 12% dobitka može se objasniti samo uplivom eksternog faktora, u datom slučaju Crkve.

Pritom se Krivokapić, Mandić, Knežević, SNP i Milačić svi bore oko manje-više istog biračkog tela – birača sa srpskim nacionalnim identitetom, birača sa dualnim crnogorsko-srpskim identitetom i birača koji su pozitivno nastrojeni ka ideji zajedničke države. URA i Demokrate se bore za drugi deo crnogorskog elektorata – birače sa crnogorskim nacionalim identitetom i prozapadne liberalne birače kojima nacionalni identitet nije bitan, ali koji se protive korupacionaškom režimu Mila Đukanovića.

Praktično gledajući, iako URA i Demokrate imaju umnogome suprotne stavove od desničarskih partija, na meti nacionalista našao se u prvom redu Krivokapić kao njihov direktni protivnik. Svakako da Dritan Abazović i Aleksa Bečić neće moći da otmu većinu birača od Mandića i Kneževića, kao što će to lako učiniti Krivokapić, a u manjoj meri i Milačić, koji se odlično držao za vreme krize oko formiranja nove Vlade.

Vučićeva uloga u krizi

O doprinosu predsednika Srbije Aleksandra Vučića ovoj krizi je bilo reči ranije.

Razume se da Vučiću ne odgovara da na čelo srpske opcije u Crnoj Gori dođe čovek povezan sa Srpskom pravoslavnom crkvom u Crnoj Gori protiv koje je predsednik Srbije vodio višegodišnji medijski rat.

Vučiću je svejedno da li je srpska opcija na vlasti ili u opoziciji u Crnoj Gori sve dok predstavnici srpskih partija redovno učestvuju u Vučićevim pažljivo izrežiranim komemoracijama, na koje se i svodi njegova tobožnja nacionalna politika. Drugim rečima, srpske partije iz Republike Srpske i Crne Gore, pa i Hrvatske treba da služe kao statisti u Vučićevoj foto-sesiji u kojima on tumači ulogu svesrpskog cara, doduše samoprozvanog i nekrunisanog, ali to ne mari.

Međutim, pored remetilačkih uticaja Vučića, sami lideri DF-a su se pozicionirali onako kako je njima politički najzgodnije – Krivokapića su optužili za izdaju da ga diskredituju kod birača, ali su svejedno glasali za tog „izdajnika“ jer bi odbijanjem da to učine još više pogoršali svoju poziciju.

Ideološki miks i pitanje identiteta

Između Vučića i repozicioniranja donedavno najpopularnijih lidera desno orijentisanog biračkog tela u Crnoj Gori, razumljivo su profitirale dve građanske, liberalne partije Demokrate i URA. Glavni razlog zašto nova Vlada ne predstavlja idealni tim ideologije srpskog nacionalizma jeste ta činjenica da je DF sa sve Krivokapićem i podrškom Crkve uspeo da osvoji 32% glasova, pritom su u DF-u učestvovale i partije koje nikakvih dodirnih tačaka sa desnicom ni nemaju.

Za ideološki jednoobraznu Vladu, potrebno je da desničarske partije u Crnoj Gori osvoje apsolutnu većinu glasova. Pošto ni u ovom izbornom ciklusu to nisu uspele da urade, formirana je ideološki pomešana Vlada u koju su ušli i srpski nacionalisti, ali i predstavnici građanske Crne Gore. Vredi istaći da Mandić i Knežević nemaju tapiju na srpstvo u Crnoj Gori, te da ako negde nisu lično prisutni, ne znači da ministri Vesna Bratić, Vladimir Leposavić, Jelena Borovinić Bojović pa i sam premijer Krivokapić nisu dostojni predstavnici Srba (i građana sa dualnim identitetom) u Crnoj Gori.

Pored unutrašnjih faktora, kao što je složena priroda odnosa srpskog i crnogorskog identiteta, koji se mogu i preplitati i međusobno isključivati u skladu sa tumačenjem njihovog sadržaja, te partijskog i liderskog nadmetanja i na desnici i na centru, postoje još i spoljni faktori koji ograničavaju manevarski prostor svake vlade na Balkanu, pa i ove Zdravka Krivokapića. Poraz koji je nanet Milu Đukanoviću, označio je prekid politike crnogorskog šovinizma, u kome je Crna Gora izjednačavana sa jednim čovekom i njegovim materijalnim interesima. Toj politici koja je vređala i liberale i desničare u Crnoj Gori doći će konačan kraj tek kada Milo Đukanović ne bude držao niti jednu zvaničnu državnu funkciju.

Ipak, niko nije stavio tačku na uticaj Evropske unije, Vašingtona i NATO-a na slabe balkanske države. Isti onaj uticaj koji već 12 godina brižljivo izgrađuje nezavisnost Kosova, koji je od Jarinja napravio pravu pravcatu granicu, koji je Srbe sa KiM uterao u kosovske institucije i kosovske vlade, stavlja ograničenja i novoj Vladi Crne Gore. Krivokapić je onoliko slobodan da povuče priznanje Kosova od strane Crne Gore, koliko i sam Vučić da ukine granicu između Srbije i Kosova* koju je uspostavio Briselskim sporazumom. Isti taj uticaj koji je uvukao Crnu Goru protivno želji većine njenih građana u NATO, naložio je Vučiću da dovede saradnju Srbije sa NATO paktom do najviše granice pred članstvom kroz potpisivanje tri strateška sporazuma (SOFA, IPAP i NSPO).

Često se zaboravljaju i neoliberalni ukazi u vođenju ekonomske politike. Možda to i nije baš čudno ako se u obzir uzmu politički zahtevi koji su ravni nacionalnom poniženju. Celokupan proces privatizacije, prodaje strateških nacionalnih resura, zatvaranja preduzeća koja su hranila čitave gradove, diktiran je materijalnim interesima zapadnog kapitala. Malo ko već i obraća pažnju što su političari od Beograda do Zagreba svi dojednog krenuli da dodolaju ne bi li privukli strane investitore, koji dolaze samo uz subvencije za svako radno mesto iz državnog budžeta, uz poreske olakšice i besplatno građevinsko zemljište. Postalo je normala da balkanske države plaćaju zapadnim kapitalistima da bi im ovi iznosili svu dobit iz zemlje. Nametnuta neoliberalna ekonomska politika podjednako je opasna kao i političke ucene.

Politički smo prisiljeni da se odreknemo dela teritorije ili suvereniteta, a ekonomska politika je odgovorna za demografsku katastrofu oličenu u niskom natalitetu i visokoj stopi emigracije stanovništva u najproduktivnijim godinama.

Društvena atmosfera i pad Mila

Pad Mila Đukanovića će zasigurno poboljšati društvenu atmosferu u Crnoj Gori, zaustaviće se progoni ljudi na osnovu jezika kojim govore, nacije kojoj pripadaju i vere koju ispovedaju. Celokupno nacionalno dobro neće biti u rukama jednog jedinog čoveka, čiji su lakeji mogli da zapošljavaju, otpuštaju i iskorišćavaju koga su hteli.

Pored toga, politička i ekonomska omča kojom čitav Balkan drže u čvrstom stisku EU, SAD, NATO i zapadni korporativni sektor nije nimalo popustila. Zato se u okviru tog sistema mora tražiti najprihvatljivija kombinacija, a to je sejanje što manje mržnje i podela iznutra, omogućavanje ljudima da makar i u ovakvom sistemu izgrade neki život bez straha od progona po političkoj, verskoj ili nacionalnoj osnovi.

Stoga sva vlast ne može biti koncentrisana u rukama jednog kolonijalnog poglavice, kako je to donedavno bilo u Podgorici i kako je još uvek u Beogradu.

Jer taj kolonijalni guverner da bi se održao na vlasti mora da generiše beskonačne unutrašnje krize ne bi li uspeo da napravi atmosferu straha i panike u kojoj će vladati večno. Iz toga razloga se svakako vredi boriti, jer je i mala pobeda bitna, ako ni zbog čega drugog onda za održanje narodnog duha.

Autor: Aleksandar Đokić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian