fbpx

Da li zdrava levica može biti jezičak na vagi protiv Vučića?

Tekst dolazi kao reakcija na raspad izvorne Levo-zelene koalicije u Hrvatskoj sa smernicama za naše borbe.

Nije moguće osporiti kako je „Radnička fronta“ dobila solidno nalazeći se u koaliciji sa „Možemo“ i ostalim članicama Levo-zelene koalicije – „Nova ljevica“, „Zagreb je naš“ i „ORaH“. Pre svega kada se govori o mandatu osvojenom od strane sada već narodne predstavnice Katarine Peović koja se za kratko vreme pozicionirala kao istinska zastupnica onih koji žive od svog rada, žena i generalno obespravljenih.

Bilo kako bilo, sada se pred „Radničkom frontom“ nalazi težak zadatak, kao i rad na stvaranju šireg fronta koji će se boriti za društvene promene kroz parlamentarne i van-parlamentarne borbe. Za nastavak teksta bitno je napomenuti kako raspad izvorne Levo-zelene koalicije dolazi odlukom o izbacivanju „Radničke fronte“ zbog nepristajanja na gradsku predizbornu koaliciju sa zagrebačkim ogrankom Socijaldemokratske partije koja predstavlja pandan Socijalističkoj partiji Srbije.

Primer iznad predstavlja svakako veoma dobru pouku za naše predstojeće borbe i izvesno izbore koji nas očekuju na svim nivoima.

Složiće se većina nas da ne postoji veći prioritet od svrgavanja režima Aleksandra Vučića, ali takav proces ne sme predstavljati udruživanje na interesnim osnovama.

Tamo gde divlja tržište ne postoji sloboda kako za emancipaciju žena, tako ni za seksualne ili nacionalne manjine, pa iz toga sledi da iskrena levica nema mnogo toga zajedničkog sa liberalima koji za sebe tvrde da su levica. Prostora za udruživanje i zajednički nastup svakako ima: manjinske i lokalne organizacije, nezavisni sindikati, pa i političke organizacije koje iskažu spremnost da se bore za ciljeve jake socijalne države – naravno ukoliko su predvođeni ljudima nekompromitovane prošlosti.

Promena vlasti jeste prioritet i upravo zdrava levica može biti taj jezičak na vagi koji će pokrenuti promene, ne gubeći identitet koji podrazumeva borbu protiv globalizma i neoliberalizma, te dosledno odbijajući predizborne i interesne koalicije sa onima koji mogu da budu od pomoći isključivo ukoliko je cilj da povećamo broj apstinenata, pored naravno lakog ulaska u institucije. „Nepokorena Francuska“, „Podemos“ (Španija) i „Levica“ (Makedonija – nikada sa prefiksom „severna“) pokazali su da doslednost nikada nije laka, ali da isključivo organizacija socijalpatriotske levice (rekao bih i jedine prave) može predstavljati istinsku anti-sistemsku alternativu. Zato nam na navedenim principima ostaje da se usresredimo na doslednu borbu za sve one koji su tokom poslednjih decenija obespravljeni na bilo koji način.

Slobodan Milovanović
Predsednik Socijalpatriotskog fronta

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian