Imala sam maligni tumor, kada sam saznala, nije mi bilo svejedno. Zatim sam sebi rekla: Šta može mali tumor ovako velikoj ženi?
U sobi od 5m2 na trećem spratu Fakultetu političkih nauka, svoje pauze od rada provodi osoba koju studenti smatraju najvrednijom osobom fakulteta. Spremačica Zorica Đurić, inače ekonomista za turizam po struci, za časopis Politikolog govori o danima svog studiranja, poeziji i životu.
Student ste iz provincije ( iz Prijepolja), kako je izgledao sam dolazak u Beograd?
Beograd sam volela i pre samog dolaska. Više puta sam kao član Saveza pisaca amatera tadašnje Jugoslavije dolazila u glavni grad. Sve to je krenulo još od petog razreda, nisam mogla da zamislim svoj život, a da ne studiram.
Budući da ste bili član Saveza pisaca amatera Jugoslavije, kakvo je bilo vaše to iskustvo?
Dobila sam mnogo nagrada i u svojoj opštini. Uvek sam učestvovala na takmičenju recitatora, na mnogim literarnim konkursima, na Limskim večerima poezije. Aktivno sam pisala od četvrtog razreda.
Otkud inspiracija za pisanje?
Oduvek sam volela da čitam i pišem, ali to nije došlo tek tako. Moj ujak ima mnogo objavljenih knjiga, deda je profesor istorije. Moja majka je mnogo čitala i imala dar za pisanje, koji sam nasledila od nje. Ispunjava me kada svakog dana nešto pročitam… Ako ne preko dana, onda makar pred spavanje. Volim kada je delo prožeto naučnom fantastikom, volim i poeziju, lepe priče. Dan mi nije ispunjen ukoliko nešto nisam pročitala.
Kada je reč o inspiraciji, najveća je bila u mojim teškim danima. Kao i svi, tako sam i ja patila zbog ljubavi. Pisala sam u prevozu, reči smišljala dok šetam.
S obzirom na to da ste napisali mnogo pesama, koju biste izdvojili kao najdražu?
Ima ih mnogo, neke sam čak i zaboravila… Ali, evo, izdvojiću jedan stih iz pesme „Biti veliki” .
Jutro je veliko samo posle velike noći,
Sunce je veliko samo posle velike kiše,
Ljubav je velika samo posle velike patnje,
Čovek je veliki samo kad voli.
Da li ste nekada pokušali da izdate knjigu?
Nisam, za to nikada nije bilo vremena ni novca, ali to ne znači da neću objaviti ono što sam napisala i ne zavisi samo od mene.
Kao student iz provincije živeli ste u domu. Kakav je domski život bio u to vreme?
Studenjak je tada bio grad u malom. Imali smo pozorište, bioskop, muzej, prodavnice. Postojao je restoran sa divnim viršlama, čak i kolačima. Svaki dan je imao novu draž, u domu su bili studenti iz cele SFRJ. Mogli smo da spavamo na klupi, niko nas ne bi dirao. Bilo je drugo vreme, veća sloboda, studentski život je samim tim bio lep. Postojale su besplatne ulaznice za pozorište i bioskop. Bila sam puna elana, izlazila, kiša ili vetar nisu bili problem. Problemi koje sam imala tada nisu bili veliki. Sada vidim koliko je lupanje klompama smešno u odnosu na ovo sada.
Kako se budućnost koju ste priželjkivali uklapa u sadašnji život?
Tada sam htela da studiram književnost, ali je broj studenata koje su primali bio mali. Isto je važilo i za psihologiju. Najzad, odlučila sam se za Višu turističku, pošto je tih godina turizam bio u usponu. Mislila sam da svi čekaju da diplomiram kako bi me zaposlili, ali eto, ni dan danas nemam dan radnog staža u svojoj struci. Trudila sam se i pokušavala da pronađem posao koji volim, ali eto,do toga nije došlo. Na to je uticalo mnogo faktora, sreća, poznavanje određenih ljudi i preporuke.
Kako je počeo vaš posao na Fakultetu političkih nauka?
Ono što sam tokom svog obrazovanja naučila nisam imala priliku da iskažem, za takve poslove nikada nije bilo dovoljno mesta. Moj muž je radio na prijavnici, fakultetu je bila potrebna spremačica. Pre toga sam radila u raznim pekarama, prodavnicama, bez slobodnog dana. Na neki način, videla sam šansu, odnosno, gajila nadu da ću se malo pomeriti na društvenoj lestvici. Međutimm ni do današnjeg dana to se nije desilo.
Koliko je to što ste prekvalifikovani za posao koji obavljate uticalo na vaš odnos prema poslu?
Nije uticalo nikako… Sve što radim treba da teži perfekciji. Ovo je posao kao i svaki drugi, nije on kriv što sam prekvalifikovana za njega.
Imate dobar odnos sa studentima i profesorima. Pamtite li neki kompliment?
Obično mi govore sam „kraljica“ i „carica”, tim novim rečnikom, a često i da sam vedra i nasmejana. Divan je osećaj kada dođete na fakultet, a uvek vam neki student priđe i pita vas da li ste dobro. To mi je dokaz da ovde nisam samo zaposleni, već da drugi vide u meni i nešto više.
Kažu da se iskustvo stiče s godinama, kakvo je vaše?
Sve teče onako kako mora. Bila sam podstanar, morala sam da radim najteže fizičke poslove, to se sada odražava i na zdravstveno stanje. Imala sam maligni tumor, kada sam saznala, nije mi bilo svejedno. Zatim sam sebi rekla: „Šta može mali tumor velikoj ženi?“
Na kraju pustinje uvek mogu da pronađem cvet, onaj beli koji asocira na čistotu duše. Čak i u jednom sumornom danu, bez sunca i pustom polju, uvek vidim taj beli cvet, isto tako smatram da za sve probleme postoji rešenje.
Izvor: Časopis Politikolog, Portal Opseg
Autor teksta: Slađana Nedeljković
Serbian