fbpx

Izumiranje ideala ili o cilju čovekovog života – Teodora Jovanović, CMJP

U vreme moralnog posrnuća, izopačenih duhovnih vrednosti, zabluda je postala uteha duha, greh gubi svoje pravo značenje, a istina postaje manifestacija interesa. Obnevideli i prevareni, svedočeći nazadnim procesima, zanemarili smo duhovne reforme. Da li smo zalutali? Gubimo li odnos prema idealu zamenjujući dobro korisnim, a lepo funkcionalnim? I prepuštamo li se igri slučajnih okolnosti poput onih u afričkim džunglama?

Gde su se sakrili istina, dobrota i pravda? 

Polje vrednosti i ideala postaje polje strahovite zbrke. Ipak, prihvatanjem određenog stanja  stvaramo naviku, a u vezi sa tim i ukus. U moru materijalizma i nedostatku kolektivne svesti, koje prati lična dobit, čovek juri da se okruži stvarima osećajući se sigurnim u svetu stvari gde  plaća, nemo gleda, kupuje i troši a postaje izgubljen prilikom pomisli na smisao svega toga. Dajemo prednost stvarima, praznom formalizmu i vatrenom fanatizmu bez intencije da rečju i delom podignemo pogažene duhovne principe – istinu, dobrotu i pravdu. Važno je reći da si za pravoslavlje, katolicizam ili islam, ali nije bitno koja je suština tvoje vere, koji motivi te njoj vode. Bitno je da držiš do tradicije i običaja, ali ne i da se držiš Jevanđelja.

Važno je da se kajemo za nervozu i zabrinutost kao posledice grešnih postupaka, ali ne i zbog njih samih. Važno je da smo formalno napustili  komunističku ideologiju, ali i dalje zadržavamo staru staljinističku svest, tražeći idole u popularinim, ali ne i uglednim ličnostima. Važno je da smo pokorni iz straha, ali ne i poslušni iz ljubavi. Bitno je da je nešto korisno, ali ne i pravedno. Važno je da se bojimo smrti, ali ne i da se stidimo nedela. Važno je da se zlo pobeđuje zlom, a ne dobrom. 

Snaga ovakvog sistema leži u netolerantnosti prema drugačijem mišljenju i toleranosti prema grehu. Izmišljamo verske i nacionalne neprijatelje težeći očuvanju unutrašnjeg jedinstva, kao da je ono time uslovljeno.

Mušterija gura svoja svoja kolica pored praznih rafova u jednoj prodavnici u Harpendenu (Engleska) tokom pandemije koronavirusa, 18. mart 2020. (Foto: Reuters/Peter Cziborra)

„Još čovečanstvo nema svoj cilj. Nego, recite mi, draga braćo: kad čovečanstvu još nedostaje taj cilj, zar mu nedostaje onda još i ono samo?“ Ovo su reči čuvenog filozofa, jednog od najvećih mislilaca i najoštrijih kritičara zapadne kultre i civilizacije Fridriha Ničea, koje verovatno najbolje dočaravaju smisao težnje za idealima. Čovekov život je kompleksan i kao takav mora da ima zvezdu vodilju, jer se bez nje priklanjamo zakonima nižeg reda zbog kojih smo osuđeni na kapitulaciju kao društvo.

Baš kao što je unezverena masa sklona propasti bez valjanih lidera. Bez odnosa prema duhovnim principima, gubimo odnos prema budućnosti. U takvoj atmosferi egzistira jedino sadašnjost koja svakom sekundom izmiče u nastojanju da se dočepamo hleba, mleka, kao i najnovijih krpica, satova, telefona, koji sve više poprimaju oblik osnovnih potreba, približavajući se rangu hrane, vode, ljubavi i sreće.

Samozaborav

U neprestanoj borbi za egzistencijalnim minimumom, konstantno usmeravajući pažnju na ono spoljašnje, izjednačavamo se sa stvarima koje kupujemo i aktivnostima koje vršimo. Stvaramo povoljne uslove za samozaborav.

Oslanjamo se isključivo na razum i empirijska iskustva, nerazvijajući um koji dijalektički nadilazi razum, predstavljajući intuitivnu i stvaralačku sposobnost za uviđanje suštine stvari. Zapljusnuti interesima pojedinaca u vidu službene istine i propagande ne uviđamo saznajnu vrednost ideja, nego potpadamo pod njihovu praktičnu moć da nas kontrolišu. Neosetljiva kontrola je podmuklo upakovana kroz mas medije i lukave metode prećutkivanja osetljivih socijalnih pitanja. Plasira se nekoliko istina dok je ona sve vreme jedna, ali nažalost  nedovoljno dostižna.

Zavisnost od informacija

Postajemo više informisana nego upoznata i umna bića spremna na akciju. Ideali i političke ideje sve više predstavljaju neku vrstu robe i marketinga. Tako, na primer, političke stranke prednost daju borbama za reklamu i dobijanju naklonosti birača po cenu prvobitnog uzvišenog značenja politike, umesto da dokazuju vrednosti ideja. S obzirom na to, birači postaju kupci a programi proizvodi koji su objektivno istog sastava, a subjektivno različite marke. Pitanje je samo čiji će slogan više da prodre u podsvest slušalaca i gledalaca.

Smislenim iskazima može nam biti prodata vešto patentirana zabluda. Pretvaramo se u zavisnike od informacija. Nismo učesnici već posmatrači.

Socijalna stvarnost i budućnost se preciznije vide na ulicama, pijacama, selima, firmama i kafićima nego u dnevnoj štampi i medijma uopšte. Skloni smo izbegavanju odgovornosti, a osudi onog ko preduzme inicijativu. Dakle, sami sebe vodimo stranputicom sledeći sistem koji nam u tom slučaju postaje neophodan i koji može vrlo vešto da se zloupotrebi, manipulišući nama. Ne izgrađujući svoj sistem postajemo robovi tuđeg. Bežeći od problema postajemo sobni azilanti, prikovani za radni sto, frižider, društvene mreže ili pak postajemo izdajnici svoje otadžbine, ne suočavajući se sa problemima i težeći seobama.

Osnovni činovi ljudskosti prezentuju se kao izuzetak, senzacija! Orkestrirano vapimo za reformom poretka stvari, dok nas razdire druga protivrečna potreba – očuvanje prividne spoljne sigurnosti. Pokazatelj tog procepa i nedostataka harmonije jesu duše koje, malo po malo, postaju ekvivalentne ribama u mutnom. Predodređene su da dospeju u mrežu, koja prethodno baca sivu senku, međutim, zbog odsustva zapažanja i reakcije, od sivila nastaje tama. Braniti duhovne principe kao deo neugasive kosmičke svetlosti znači svetlošću se boriti protiv tamnih senki koje su se nadvile nad nama, od mikrokosmosa naviše.

Tumaramo, čeznemo, tragamo, često neznajući za čim zapravo čeznemo. Možda smo u potrazi za nečim što se ne može definisati, ali svakako u njenoj osnovi jeste čežnja za boljim životom. Možda se to naše duše sele, lutaju, traže smirenje, a na tom putu samo su muka, patnja i bol. Ceo ljudski život se svodi na traženje one zvezde, one tačke, u kojoj se dostižu mir, zadovoljstvo i spokoj. Izgleda da je ta zvezda nedostižna, ali mora postojati. Negde daleko od gradske buke, gužve i užurbanosti, a zapravo mnogo bliže  nego što se čini. Na tom putu ljudi odustaju, posustaju, zauvek ostaju zarobljeni u potrazi za njom. Svoje seobe nosimo u sebi, kao i svoje ideale, karakter, domove i najdraže. Ostalo je dim.

Autor: Teodora Jovanović, članica UO Centra za međunarodnu javnu politiku i koordinatorka novosadskog ogranka

Izvor: CMJP

Naslovna fotografija: Cris Faga/NurPhoto via Getty Images

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian