fbpx

Marko Tanasković: Tradicionalizam kao novi pank

Teror liberalizma raspomamio se do te mere da je proizveo kontraefekat, pa su mladi počeli sve češće da se odmeću u tradicionalizam, kao vid protesta protiv jednoumlja.

Prema nedavnoj studiji američkog istraživačkog centra Pju, koji se bavi proučavanjem društvenih i demografskih trendova u SAD, najnovija generacija mladih, tzv. generacija Z (oni rođeni od 1997. naovamo), prva je generacija u poslednjih sto godina koja je, u pogledu društvenih vrednosti i političkog opredeljenja, značajno konzervativnija od generacije koja joj je prethodila, tzv. milenijalaca.

Listovi poput Njujork tajmsa i Vašington posta koji su preneli ovo istraživanje smatraju da razlog za ovaj povratak konzervativnih uverenja i političkih stavova kod mladih pre svega treba tražiti u porastu populizma i desničarske retorike koju je oličavao Donald Tramp tokom svog predsedničkog mandata, ali i u činjenici da demografski trendovi, na duži rok, favorizuju porodice sa konzervativnim vaspitanjem jer one u proseku imaju više dece nego porodice liberalno orijentisanih pojedinaca.

Čini se ipak da zec leži u nekom drugom grmu, odnosno da se teror liberalizma i političke korektnosti raspomamio do te mere da je proizveo kontraefekat, pa su mladi počeli sve češće da se odmeću u tradicionalizam i konzervativizam kao vid protesta protiv jednoumlja i onoga što se jedino može opisati kao flagrantno kršenje svih božanskih i prirodnih zakona. Na Zapadu, gde danas devojke prave selfije da se pohvale na društvenim mrežama posle abortusa i gde je nepristojno reći da imate mamu i tatu, a ne roditelja broj jedan i dva, klatno je predugo protivprirodno gurano na stranu promiskuiteta, neobuzdanog hedonizma, otuđenosti, sebičnosti, nihilizma i vulgarnog materijalizma, pa je bilo logično za očekivati da se stvari iz te krajnosti, pre ili kasnije, počnu vraćati u ravnotežu.

Na kraju krajeva, u prirodi je mladosti da se pobuni protiv vrednosti i autoriteta svojih roditelja i društva u celini.

Nekada, nakon Drugog svetskog rata, te su vrednosti bile pretežno konzervativne i kolektivističke, pa je u skladu sa tim pobuna, koja je usmeravala kontrakulturu hipika i pank pokreta, bila individualistička, liberalna i progresivistička u svojoj srži. Danas stvari stoje značajno drugačije, te su staromodne, tradicionalne vrednosti postale svojevrstan pank.

Drastična promena

Moram priznati da me je ova vest iskreno obradovala, jer je dala potvrdu da je ono što već duže vreme primećujem kao lokalni fenomen u Srbiji zapravo deo širih, globalnih kretanja i zeitgeist-a. Sve češće mi se dešava da, kada preko društvenih mreža i na različitim tribinama i skupovima upoznajem ljude koji su značajno mlađi od mene (starosti od 20 do 30 godina), otkrivam da što je osoba obrazovanija i inteligentnija, to je veća verovatnoća da je tvrdo nacionalno orijentisana i privržena tradicionalnim vrednostima.

To je drastična promena u odnosu na vreme kada sam ja bio u tom životnom razdoblju i kada smo nakon petooktobarske „revolucije“ sa svih strana učeni da su nacionalno osećanje i tradicija nešto nazadno i nekompatibilno sa savremenim svetom, čega se treba odreći ako se želi bilo šta postići u životu. Govorili su nam da „Evropa nema alternativu“ i da ćemo, ako bespogovorno pratimo modu i popularnu kulturu koje stižu sa Zapada, sprati sa sebe vonj balkanske palanke i naprečac postati građani sveta. Sećam se vrlo dobro teksta koji sam napisao 2006. za časopis Evropa nacija  u kome sam lamentirao nad činjenicom da među mojim vršnjacima ima mnogo više onih koji bez problema mogu da navedu šest glavnih likova američke humorističke serije „Prijatelji“ nego onih koji mogu da navedu isti broj srpskih manastira i crkava na Kosovu i Metohiji.

Studenti tokom zajedničkog fotografisanja za zastavom Srbije ispred Pećke patrijaršije prilikom posete Kosovu i Metohiji, 29. mart 2019. (Foto: Katarina Steljić/Novi Standard)
Studenti tokom zajedničkog fotografisanja za zastavom Srbije ispred Pećke patrijaršije prilikom posete Kosovu i Metohiji, 29. mart 2019. (Foto: Katarina Steljić/Novi Standard)

U međuvremenu, nešto se krupno promenilo. Operacija promene svesti srpske omladine i nametanje kompleksa inferiornosti, uprkos desetinama miliona dolara uloženih u tu namenu, izgleda nije urodila plodom, pa su mladi sve masovnije počeli da se vraćaju veri, tradiciji i naciji, jer su videli na primeru starijih generacija kuda vode bespuća liberalizma, ateizma i samoporičućeg kosmopolitizma i jugoslovenstva. Dešavanja na ovogodišnjim litijama u Crnoj Gori, kada su mim stranice i internet portali odigrali možda i ključnu ulogu u oslobađanju naroda od straha i stvaranju pobedničke energije koja vrca od duhovitosti i vedrine, pokazala su da je ta patriotska omladina i te kako sposobna da, u sadejstvu sa Crkvom, inicira krupne političke promene.

Slično se dogodilo i u Srbiji na julskim protestima protiv korona mera, kada su se, naizgled, niotkuda pojavili neki novi klinci, mahom nestranački opredeljeni, koji su se neustrašivo sukobljavali sa policijom, usput pevajući o Kosovu i srpstvu, što je u podjednakoj meri užasnulo i vlast i N1 opoziciju, koje su ih brže-bolje označile kao desničare i ekstremiste.

Kao što je Čerčil proročki predvideo da će fašisti budućnosti (odnosno naše sadašnjosti) biti oni koji sebe nazivaju antifašistima, isto tako je sasvim jasno da današnji autentični buntovnici nisu oni među omladinom koji izgledaju i ponašaju se u skladu sa uvreženim predstavama o buntovnicima iz holivudskih filmova i muzičkih spotova. To nisu oni koji se tetoviraju, imaju pirsinge ili se beslovesno prepuštaju stihiji promiskuiteta, alkoholizma i narkotika, već oni trezveni i trezni mladi ljudi koji su pristojno odeveni i koji odlaze nedeljom na liturgiju, koji vode zdrav život u zdravom telu, koji čitaju knjige i koji umeju pravilno da se izražavaju, oni koji odlično govore strane jezike ali ne razmišljaju tuđinski već isključivo iz srpskog stanovišta, koji su svesni svojih korena i koji ne beže od porodičnih, društvenih i nacionalnih obaveza i dužnosti.

Oni su ti koji ponosno i bez velike pompe plivaju uzvodno, protiv globalne struje (post)modernosti i banalnosti, udarajući prkosno kontru (zlo)duhu epohe ogoljenog, potrošačkog materijalizma i sveopšteg nihilizma. Oni još uvek nisu u većini, verovatno nikada neće ni biti, ali ima ih sve više, međusobno se prepoznaju i pronalaze i, u skladu s tim, samopouzdanje im nezadrživo raste.

Omladina u tradicionalnim nošnjama na Svetosimeonovskom saboru u Podgorici, 29. februar 2020. (Foto: Boris Musić/mitropolija.com)

Uostalom, kako zapaža ruski istoričar i etnolog Lav Gumiljov, dovoljno je deset odsto pasioniranih da razbudi ceo jedan narod. Još uvek ih ne možete videti u udarnim terminima televizijskih kanala i na naslovnim stranicama najtiražnijih listova i najuglednijih magazina (gde su i dalje dominantni oni ofucani titoistički mudraci opšte prakse koji nam samozadovoljno i samoživo poručuju da je „otadžbina tamo gde je dobro, a ne gde su sarme“), ali njihov glas i njihov pogled na svet probijaju se polako ali nezaustavljivo sa margina društvenih mreža, internet portala i Jutjub kanala ka glavnom toku srpske kulture i javnog delovanja. U tom proboju, njihovi glavni aduti su: ljubav prema otadžbini i sopstvenom narodu, superiorno obrazovanje, mladalačka odvažnost, vedrina, iskrenost, moralna neiskvarenost i specifičan smisao za humor onih koji nemaju previše da izgube.

Buduća srpska elita

Naravno, sistem im u tom probijanju sprema brojne prepreke i zamke, i moraće, pre svega, da nauče da podnose kako manje sposobni a podobniji od njih munjevito prave karijere i dobijaju, putem zakulisnog delovanja zamršenih, isprepletanih mreža partijskih nomenklatura, nevladinih organizacija i moćnih stranih ambasada, bolje prilike za akademsko napredovanje, unosne stipendije i pristup međunarodnim fondovima za realizaciju različitih projekata, kako naučnih tako i umetničkih.

Moraće, takođe, da se naviknu na relativnu anonimnost, barem u početku, jer ma koliko šarmantni, elokventni i fotogenični bili, televizije i novinari će uvek pre za izjavu ili gostovanje zvati one proverene kadrove, koji ne talasaju i koji ne izlaze previše iz spolja zacrtanih narativa i politički korektnih okvira. Moraće da prihvate da u najvećem broju slučajeva rade bez bilo kakve naknade i konkretne finansijske i logističke podrške, u svoje slobodno vreme, poslove od ogromnog nacionalnog značaja i za opšte dobro, boreći se za istinu protiv domaćih autošovinista koji su obilato novčano podmazani spolja i koordinisani u svom delovanju sa različitim obaveštajnim centrima.

Sve te projektovane poteškoće i trnje posuto po njihovim putevima i stazama imaju za cilj da ih u jednom trenutku slome, da ih nateraju da zagrizu udicu i da prihvate neku od brojnih nepristojnih ponuda koja će zauvek kompromitovati njihove principe ili ih oterati u potpuno razočaranje i pasivizaciju. Drugim rečima, treba ih naterati da se „prodaju“ ili da se predaju, baš kao što je bilo i sa izvornim pankerima, među kojima je bilo onih kojima je muzička industrija komercijalizacijom otupela oštricu i subverzivnost, ali i mnogo onih koji su nestali jer nisu želeli da se prilagode i razvodne svoju esenciju tako da se ona uklopi u malograđanske modele uspeha.

Oni koji uspeju da odole svim iskušenjima i preteknu iz ove savremene „seče knezova“ sasvim sigurno će činiti buduću elitu našeg naroda i predvodnike duhovnog ustanka koji nas tek očekuje.

Svi mi stariji kojima je zavetno srpstvo na srcu treba da im pomognemo u afirmaciji i da im olakšamo i ubrzamo put za njihov „marš kroz institucije“. Ta elita u nastajanju biće, nadajmo se, u podjednakoj meri rodoljubiva i moderna, dovoljno čvrsta da onemogući prevelika podvijanja i ustupke zahtevima duha vremena, ali i dovoljno gipka da izbegne nepotrebno lomljenje usled preterane krutosti i autizma; ona će imati prevashodni zadatak da u sebi pomiri demokratsko i građansko sa tradicionalnim i nacionalnim.

Građani sa trobojkama i crkvenim zastavama tokom litije ispred Hrama Hristovog Vaskrsenja, Podgorica, 23. avgust 2020. (Foto: Jovan D. Radović/mitropolija.com)
Građani sa trobojkama i crkvenim zastavama tokom litije ispred Hrama Hristovog Vaskrsenja, Podgorica, 23. avgust 2020. (Foto: Jovan D. Radović/mitropolija.com)

Ako uspeju da spoje beskompromisno i romantično rodoljublje sa autentičnom građanskom kulturom, odnosno da ga oplemene znanjem i osećajem za savremeni svet, kao što je bio slučaj sa srpskom elitom krajem 19. i početkom 20. veka, onda ne treba da se plašimo za ovu zemlju i budućnost naše dece.

Naslovna Foto: Jovan D. Radović/mitropolija.com

Izvor Pečat, Novi standard

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian