Kao i svakog 9. januara, sa radošću proslavljamo godišnjicu nastanka naše Republike Srpske. Taj jubilej standardno protiče u znaku slavljenja Vojske Republike Srpske kao nosioca borbe za opstanak i simbola jedinstva našeg naroda zapadno od Drine. Povremeno se spomenu i tadašnji politički predstavnici Srba i njihov doprinos a neizostavna je i priča o namerama „druge strane“, kako pre tri decenije tako i danas.
Naravno, svi ti simbolički i praktični elementi proslave godišnjice imaju opravdanje za svoje postojanje u tome što im pripadnici političke zajednice pridaju značaj i drže do njih. Moja želja i nije da sada analiziram ili dekonstruišem kolektivno sećanje već da pokušam da iznesem malo drugačiji ugao gledanja na današnji praznik.
Svi treba, za početak, da postavimo pitanje šta je za nas Republika Srpska danas?
To se možda i ponajviše odnosi na nas koji imamo korene odatle ali iz ovih ili onih razloga ne živimo tamo. Možemo se osvrtati na prošlost, što kao što rekoh i radimo, ali to osvrtanje ne treba da bude samo sebi svrha već motivacija i praktični putokaz šta dalje treba činiti. Neretko se može čuti i pročitati izreka da Srbi pobeđuju u ratu ali gube u miru. Tako je bilo kroz ceo prošli vek a teško je oteti se utisku da smo opet na istoj autostradi. Republika Srpska danas je, kao i čitava BiH i „region“, jedno ogromno pasivno područje sa kog se za sad nije iselio samo ko nije mogao, stigao, ili, usled gotovo fanatičnog prkosa, želeo da se iseli.
Ako se nastavi sa ovakvom praksom, biće nam uzaludni svi koreni odande jer sam koren bez stabla i lišća i ploda ne znači ništa. Već sad se suočavamo sa izborom da se odmah odselimo u neku od zemalja kapitalističkog centra ili da ostanemo na našoj poluperiferiji i radimo na sistemskom uništavanju naše životne sredine koje će nam na kraće staze doneti određeni nivo zaposlenosti i ekonomskog rasta ali će na duže staze izroditi još radikalniju verziju prvobitnog izbora – odseliti se na Zapad ili ostati na jalovini koja je, možda, nekada nazivana đedovinom i kao takva je, možda, nekada nešto i značila. Za to vreme, imaćemo etničke preduzetnike koji će povremeno da uskovitlaju mase upravo zarad nesmetanog sprovođenja eksploatacije ovog prostora.
„Bosna pripada onome ko je za nju umirao na turskom kocu i na austrijskom konopcu“. Dučić je tako govorio u prošlom veku a nama ostaje da se zapitamo da li mi pripadamo (Hercegovini i) Bosni danas i, 29 godina od stvaranja srpske države zapadno od Drine, gde i kakvi ćemo biti za 29 godina i hoće li imati ko i šta da proslavlja 2050. godine?
Serbian