SEKSUALNO NASILJE: Pogled iz ugla studenata prava

Živeći u sadašnjosti kakva jeste, nismo ni svesni šta su proživeli ljudi koje srećemo svakodnevno, na poslu, ulici, u školi, parku…

Autori: Stefan Grujić i Jelena Grujičić

Živeći u društvenoj zajednici onakvoj kakva ona jeste danas – postajemo svedoci najbrutalnijih dela od strane pojedinaca iz tog istog društva. Subjekti vršenja krivičnih dela su razna lica, a lica koja su žrtve su kako pripadnici muškog tako i ženskog pola. Da stvar bude tragičnija, često su žrtve i deca.

Šta kaže krivični zakon?

Naše krivično zakonodavstvo kao takvo inkriminiše izvesna krivična dela čiji je zaštitni objekt upravo ono najvrednije što čovek ima – a to je život. U okviru grupe krivičnih dela protiv polne slobode, jedno od ključnih krivičnih dela koje je, nažalost, često prisutno u praksi jeste k.d. SILOVANJE.

1. Ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica, kazniće se zatvorom od pet do dvanaest godina.

Ovo je dakle polazna tačka kod ovog krivičnog dela, a daljim propisima se ide čak i do mogućnosti izricanja doživotne kazne zatvora.

• (4) Ako je usled dela iz st. 1. i 2. ovog člana nastupila smrt lica prema kojem je delo izvršeno ili je delo učinjeno prema detetu, učinilac će se kazniti zatvorom najmanje deset godina ili doživotnim zatvorom.

Ukoliko bismo se osvrnuli na mišljenja mnogih građana, naišli bismo na apsolutno opravdanje ovakve sankcije. Međutim, silovanje kao tako često u sebi nosi tragične posledice po žrtvu. To su psihičke traume, telesne povrede, i mnoge druge pojave koje po žrtvu deluju destruktivno.

Posledice po žrtve nisu samo fizičke

Dakle, pored toga što žrtva biva fizički povređena, posledice ovog krivičnog dela ostaju duboko urezane u njenu svest, tako da je sankcija za ovo krivično delo i te kako opravdana, ali da li je i dovoljna? Učinilac ovog krivičnog dela, koji napada najzaštićenije čovekovo dobro ne treba da bude sankcionisan samo za povredu tog dobra već i za sve posledice te povrede.

Žrtve, najčešće žene a često i deca, prolaze kroz velike psihičke patnje koje ne traju kratko već čitav zivot. Kod njih je redovno prisutna griža savesti koja ne bi trebalo da bude prisutna, zatim traganje za odgovorom na pitanje „Da li sam kriv/a za to?“, gde je odgovor, svakako, negativan. Što je najgore od svega, umesto saosećanja i podrške od strane društva u kom žrtva živi, ona nailazi na osude. Zatim, žrtve često budu obeležene negativno jer pojedinci umesto pružanja ruke u znak podrške, upiru prst u žrtvu i kažu da je “ Sam/a to tražio/la!“.

U jednom humanom svetu, toga ne sme da bude! Niko ne traži ono što ne želi i šta god čovek učinio ne treba da bude povod drugom licu da ga “ kazni“ izvršenjem krivićnog dela.

Zato, živeci u sadašnjosti kakva jeste, nismo ni svesni šta su proživeli ljudi koje srećemo svakodnevno, na poslu, ulici, u školi, parku… Najmanje što možemo da učinimo jeste da podržimo žrtvu i tako joj pomognemo da prevaziđe strah! Jer jedino društvena osuda učinioca krivičnog dela i saosećanje sa žrtvom, društvo čini odgovornim i pravednim! Jedino je to ključ smanjenja izvršenja krivićnih dela i ohrabrenje za prijavljivanje nadležnim organima istih! Saosećajmo – pomozimo! Zajedno činimo mnogo!

Autori: Stefan Grujić i Jelena Grujičić, studenti Pravnog fakulteta u Kragujevcu