U knjizi „Glogi” prvi put su objavljene pesme koje je Nebojša Glogovac pisao za svoju dušu, objašnjeno je zašto je odbio Andželinu DŽoli, a prihvatio da bude Draža Mihailović i koje su ga strasti, pored motora, tavle i kuvanja, još opsedale.
Kako je živeo, voleo i plakao Nebojša Glogovac? Lobanja, Šone, Šonsi, Glogi, Nebojša, Pančevac i još mnogo imena i nadimaka imao je čovek koji je glumi, ali i svemu ostalom, dao i karakter i reč. Sve ove, i mnoge druge zanimljivosti iz života glumca Nebojše Glogovca ( Trebinje, 30. avgusta1969. ‒ Beograd, 9. februara 2018), našle su se u knjizi „Glogi” autora Aleksandra Đurićiča, koju je upravo izdala kuća „Vukotić medija”.
U knjizi „Glogi” prvi put objavljene su pesme koje je Nebojša Glogovac pisao za svoju dušu. Objašnjeno je zašto je odbio Andželinu DŽoli, a prihvatio da bude Draža Mihailović. Šta mu je značila Crvena zvezda i koje su ga strasti, pored motora, tavli i kuvanja, još opsedale. Kako je kao momak radio u prodavnici muzičkih uređaja, šta mu se sve dešavalo dok je stopirao od Pančeva do Beograda, zašto mu se na prijemnom ispitu na Fakultetu dramskih umetnosti tresla noga. Kako su sve velike uloge i najveći reditelji posle toga tražili baš njega.
‒ Ima tih momenata kada nas nečiji odlazak udari ispod pleksusa, a da pokojnika nismo ni znali, bar ne blisko. Tako je bilo kada nas je napustio Nebojša Glogovac, plakali su i oni koji su ga samo gledali na pozoršnim daskama ili na filmu. I bilo je teško. I sad je. Nedostaje Glogi. Već prvog dana posle smrti, 10. februara 2018. godine, pojavio se prvi mural u Užicu. Kasnije su zidovi na kojima je oslikan Nebojša krasili Nevesinje, Doboj, Trebinje ‒ primećuje Aleksandar Đuričić.
Nebojša je prvih pet godina živeo u Trebinju, da bi se sa porodicom, zbog očeve službe preselio u Opovo, a zatim u Pančevo. Sećanja na Trebinje su mu bila snažna. Sećao se da je njegova majka plakala sedam dana kad su se preselili u Vojvodinu. Ta povređenost, kako je znao da kaže, što su odande otišli još je pojačala vezanost za Hercegovinu, za dedu Gavrila, konje. Leti posle škole, odlazili su na more, svrate u Trebinje, onda u Nevesinje kod majčine rodbine, pa u Dramiševo. Tamo ga je deda dočekivao rečima: „Evo meni mog vojvode.” Kao dečak, Nebojša Glogovac želeo je da bude policajac zbog Jovana Bulja. Bio je fasciniran saobraćajcem koji je gracioznim pokretima, nalik plesu, usmeravao automobile, imao perfektnu belu uniformu. U srednjoškolskom periodu, svirke su mu bile vrhunac zabave. Vozački ispit polagao je u Pančevu osam puta. I tih osam pokušaja probudili su veliki inat u njemu, pa je postao ljubitelj vožnje, automobila i motora.
O Nebojši Glogovcu i njegovoj scenskoj magiji u knjizi „Glogi” svedoče njegovi „klasići” Vojin Ćetković, Sergej Trifunović, Nataša Ninković, Nela Mihailović, kao i Anica Dobra, Žarko Laušević, Rade Šerbedžija, Vida Ognjenović, Paolo Mađeli, Jagoš Marković, Aleksandar Popovski. Sa Vojinom Ćetkovićem je celog života delio intimu, još od momenta kada je Nebojša, kao student ilegalac, spavao kod Vojina i ujutru ga mamurnog budio, nasmejan od uva do uva, pevajući DŽejmsa Brauna. Od kada nema Nebojše, Vojin je svestan da je izgubio jedinog čoveka pred kojim nije imao tajnu. Ćetković pamti da je na probama „Hadersfilda” dosta toga zapinjalo. Nije mu se dopadalo kako Nebojša igra, a nije znao ni kako da mu pomogne. A onda je samo odjednom proradio.
‒ Igrali smo sa njim, a zapravo smo ga gledali. Niko nije imao takvu potrošnju energije na sceni. Kada te pogleda, tu nema prevare, sramota bi bilo da nešto ne uradiš do daske. Teško je bilo gledati ga u oči, a ne dati se do kraja, imao je neverovatan fokus, kroz oko mu vidiš mozak, a znaš da i on vidi tvoj. I tu nema šmiranja, moraš do kraja da se daš ako hoćeš da igraš s njim. Ako nećeš, može on i sam. Ali uvek je hteo da se igra ‒ priseća se Ćetković.
„Neobičan glumac”, govorio je za Nebojšu Glogovca reditelj Dejan Mijač: „Naoko sve ravan i miran, a kad zatreba, krene kao buktinja, sve kipi u njemu i, što je najvažnije, ume s tim da se nosi kao da je na sceni rođen.” Vida Ognjenović divila se njegovoj veštini da sve što radi izgleda sasvim spontano, kao da mu se to zaista događa tu pred nama, dok ga gledamo. Kao da tekst koji izgovara smišlja tog trenutka, s mukom koju situacija diktira, bez trunke navežbane poze, i toliko kod nas precenjenog odmaka od uloge.
Nebojša Glogovac otišao je u zenitu umeničkog i životnog izraza, ostavivši za sobom ogromnu prazninu. Umeo je da crta, imao je i radni sto za kojim nikada nije sedeo, ali su tu bile beleške, intimni svet u stihovima, crtežima, bojama, neki alati: lupa, dleto, mali šrafcigeri koje je skupljao, a gotovo nikada nije koristio. I mesečni plan snimanja… Pisao je poeziju. Milica, njegova supruga čuva pesmu koju joj je posvetio. Posle njegovog odlaska, tokom pakovanja i bolne selidbe, pronašla je jednu svesku sa crtežima i pesmama.
Pesma Nebojše Glogovca
Tužno pozorište
Imam tužno pozorište.
Oko jastuka sa loše nacrtanim cvećem.
Sa zidova još cure nečije suze.
Između crno-belog i kolora.
Jedan reflektor.
Jedan gledalac.
Mnogo glumaca. Mnogo.
Par iskrenih. Sa osmehom
I suzom.
Ali gledalac se zaneo,
pa zaboravio da tapše.
Sad sedi sam.
Zatvara oči
i predstava se nastavlja.
Na tren vidi njihove ruke
odozgo. Prema njemu.
Igra se njima.
Igraju se.
Smeje se jako
kao nikad.
Tresu se suze na zidovima.
Oseća ritam i dah na vratu
I Sunce u stomaku
I svetlo u glavi.
Vrisak.
I mir.
I mir.
Nema aplauza.
Otišao je poslednji gledalac.
izvor: Politika, Hercegovac.net
Serbian