Imam priliku da u svom okruženju često čujem, kako su mladi ljudi neaktivni, da su stalno za telefonima odnosno računarima i da ne pokazuju volju za ličnim usavršavanjem odnosno učenjem.
Verovatno je većina kritika koju kao mladi ljudi dobijamo apsolutno zaslužena, ali sa druge strane, potrebno je da sagledamo i uzrok onih činjenica koje su na prvi pogled opšte poznate.
Sigurno je da svako u svom okruženju poznaje bar jednu mladu osobu koja je društveno aktivna, a još sigurniji sam da mnogi u njegovom okruženju imaju stav, da je ta osoba egoistična, da misli za sebe da je najpametnija i da voli svuda da se “gura“. Njegov aktivizam, bez obzira da li se radi o studentskom aktivizmu, društvenom ili političkom često je predmet osuda.
Deluje da je opšte prihvaćeno stanovište da je potrebno da budemo svi pasivni i da ne delujemo na način na koji se teži rešavanju bilo kakvih društvenih problema. Često se u aktivizmu vidi i gubljenje vremena s obzirom na nedostatak neposredne koristi od istog. Postavlja se pitanje koliko je od svega ovoga istina, i da li su društvu potrebni aktivini subjekti ili oni koji su pasivni i koji ne gube vremene pokušavajući da ostvare različite interese jedne društvene grupacije.
AKTIVIZAM NIJE GUBLJENJE VREMENA
Siguran sam da se aktivizam ne može posmatrati kroz gubitak vremena. Sve ono što se kroz društveno delovanje ostvaruje veoma je značajno za sve ono čime se neposredni cilj u našim karijerama i ostvaruje. Mogućnost upoznavanja novih ljudi a samim tim i ličnog usavršavanja komunikacijskih veština ali i boljeg upoznavanje sebe kroz odnos sa drugim ljudima, omogućava nam da nedostatke koje imamo kontinuirano uočavamo, otklanjamo a da samim tim postajemo kvalitetnija ličnost.
Društveni aktivizam sa sobom nosi, baš taj aktivizam odnosno različite aktivnosti koje preduzimamo sa određenim ciljem. Bez obzira, da li takve radnje dovode do uspeha ili ne, bitno je da određene radnje preduzimamo, i da će one svaki naredni put biti sve savršenije, a samim tim i bolje od naših konkurenata na tržištu rada na kojem svaki pojedinac želi da se na kvalitetan način pozicionira. Znanje i iskustvo koje stičemo menjaju i naše lične osobine. Svakodnevni problemi koji nas sputavaju u ostvarivanju interesa grupacije kojoj pripadamo, omogućavaju nam da na jedan kvalitetniji način sagledavamo probleme sa kojima se u svakodnevnici susrećemo,a samim tim dovode i do kvalitetnog rešavanja istih. Znanje, iskustvo, i svi drugi kvaliteti koji se stiču tokom bavljenja društvenim aktivizmom, od nemerljivog su značaja za lični razvoj svakog pojedinca.
Sa druge strane, društvu su takođe potrebni aktivni subjekti. Ukoliko smo pasivni, upravo oni koji se „guraju“ i deluju isključivo sa ciljem ostvarivanja ličnog interesa predstavljaće jedine nosioce odlučivanja u društvenim zajednicama u kojima pripadamo. Međutim, ukoliko se svaki pojedinac uključi aktivno u društvenu zajednicu u koju pripada, takva društvena zajednica će definitivno biti kvalitetnija a taj kvalitet će stvoriti upravo ti aktivni činioci društva koji su onemogućili delovanje interesnih subjekata.
Pored društvenog aktivizma, verujem i da su svi drugi oblici neformalnog obrazovanja od izuzetnog značaja za nas. Takođe sam siguran da većina ljudi u takvim aktivnostima vidi gubitak vremena. Sa druge strane, bez obzira na to kakve su te aktivnosti, i da li se radi o samostalnom istraživačkom radu ili učenju stranih jezika odnosno pohađanju različitih obuka i kurseva, upravo će oni biti pokazatelji određenih naših ličnih osobina, koji su nadograđeni brojnim znanjima koje kroz te aktivnosti stičemo. Takve aktivnosti će siguran sam bitno doprineti u našim daljim karijerama.
Međutim, moram se složiti sa tim da je danas bavljenje društvenim aktivizmom i sticanjem neformalnog znanja veoma otežano. Brojne obavezne aktivnosti sa kojima se mladi ljudi suočavaju a pre svega mislim na izuzetno obimne ispite koji zahtevaju izuzetno veliku posvećnost kao i činjenica je da je današnje obrazovanje takvo da zahteva kontinuirani period učenja tokom cele godine, deluje odvraćajuće od pojedinca da se tokom tog vremenskog perioda, odluči i za druge vidove aktivnosti.
Verujem da je potrebno da društvo, ali i država shvate značaj aktivnog delovanja mladih ljudi, na jednako važan način kao i formalno obrazovanje, i da na različite načine motiviše iste da se odluče da se lično usavršavaju, nadograđuju i da stiču neophodna znanja i na ovakav način. U suprotnom, period okončavanja formalnog obrazovanja označiće kraj perioda učenja svakog od nas, a samim tim i takvo formalno obrazovanje neće imati preterano veliki značaj, niti će doprineti društvu u njegovom daljem razvoju.