Mnogi su komentarisali izbor patrijarha SPC, ali evo kako bi izgledalo kada bismo u Crkvu uveli demokratiju.
Svoje studente delim u nekoliko grupa – fantome (vidim ih jedanput za semestar), ćutologe (stalno su tu, ali im je efekat fantomski), gramofone (odjek udžbeničkih definicija) i misleće (koji osim što su fizički prisutni i ponekad otvaraju knjigu, imaju želje i da analiziraju to što su čuli). Kada smo na predavanju pričali o modelima propagande, jedan od mislećih mi je skrenuo pažnju na interesantan vid političkog marketinga.
Moskovske lokalne vlasti imaju sajt „Aktivni građanin“ koji služi tome da liberalna javnost poveruje da učestvuje u donošenju odluka. Jednom prilikom na sajtu je postavljeno pitanje: „Da li podržavate izgradnju Komunarske metro linije“, inače je izgradnja bila uveliko u toku, a projekat je skuplji od Krimskog mosta. Moj student se pravilno zapitao šta bi bilo ako bi sad građani većinski glasali za to da ne podržavaju izgradnju te metro linije – građevinske firme će se pokupiti i otići, gradonačelnik će poništiti ugovor i poslati hiljade radnika kućama, svi činovnici će uredno vratiti sav mito koji su primili prilikom izbora izvođača radova i nikom ništa?
Ukoliko ne postoji opcija „NE“, govoriti glasno „DA“ postaje izlišno, besmisleno i pomalo sramno.
Sličan je koncept i pri izboru patrijarha – pravoslavne vernike apsolutno niko ne pita za mišljenje, to su pravila igre koja su vekovima unazad poznata. Zato izjašnjavanje preko Fejsbuka kroz kucanje „DOSTOJAN“ ili „NEDOSTOJAN“ predstavlja apsurd, jer ko je uopšte pitao bilo koga van kruga 39 vladika da li je novi patrijarh dostojan ili ne? Ukoliko bi većina vernika na Fejsbuku izabrala opciju „nedostojan“, da li bi patrijarh prestao da bude patrijarh? Linija metroa će biti izgrađena, patrijarh je izabran i tu je stavljena tačka.
Kako bi tek izgledalo uvođenje demokratije u Crkvu, koja predstavlja blizak model savremenom čoveku? Verovatno većina ljudi u prvi mah misli da bi crkvena demokratija izgledala ovako kao što se oni ponašaju na Fejsbuku, dođu, lupe lajk ili ljutito lice ispod slike vladike, pa nestanu. Demokratija je, međutim, složen i formalizovan sistem koji zahteva rešenje mnogih pitanja unapred. Prvo, ko može da glasa, drugo, ko može da se bira na funkciju, treće, za koje se funkcije glasa, četvrto, svaka izborna funkcija je vremenski ograničena ili opoziva, peto, pre izbora se vodi kampanja koja može trajati nekoliko meseci, a ona podrazumeva postojanje marketinga, propagandnog materijala, te javnih nastupa i debata.
I Krenimo od prava glasa.
Ako damo pravo glasa samo pripadnicima sveštenstva, a mi sveštenike ne biramo, to onda opet nije demokratija, dakle moraju da glasaju i vernici. Da li smeju da glasaju samo aktivni vernici, koji redovno učestvuju u crkvenom životu, ili svako ko je kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi? Da li je demokratski ograničiti biračko pravo nekome po arbitrarnom modelu – redovni/neredovni vernik?
Savremena demokratija kaže da nije, dakle glasaće svi kršteni, a krštenica će biti validni dokument koji se pokazuje pri glasanju. Nešto slično već imamo, to se zove izbori za narodne poslanike u Skupštini Srbije, održavaju se vanredno bezmalo na godišnjem nivou i na njima pobeđuje Aleksandar Vučić. Možemo pretpostaviti da bi i rezultati crkvenih izbora dali slične rezultate, to jest Vučić bi umesto uticaja na Crkvu dobio realnu kontrolu nad njom.
II Ko sme da se kandiduje za patrijarha?
U demokratiji svaki građanin koji zadovoljava određene formalne uslove može da se kandiduje za najviše državne pozicije. Patrijarh mora biti iz redova monaštva, ali zašto bi prethodno morao da bude i vladika? Demokratski bi bilo da svaki monah Srpske pravoslavne crkve može da istakne svoju kandidaturu za patrijarha. Dakle, započeli bismo borbu unutar svakog povećeg manastira, a o nadmetanju između eparhija da ne pričamo. Pošto je biračko telo slično onom kao i na republičkim izborima, političke stranke bi se uključile i otvoreno podržale ovog ili onog monaha, u zavisnosti od toga u kojoj se opštini manastir nalazi. Na kraju bi stranke morale da konsoliduju svoj stav i da izađu sa po jednim glavnim kandidatom. Ovako bi se spoj Crkve i politike samo uvećao.
III Za koje se funkcije glasa?
Zašto da stanemo kod patrijarha – dostojan/nedostojan, hajde da biramo i sveštenike svake parohije jer i oni su dostojni/nedostojni, pa da monasi biraju svoje igumane, te svi zajedno da glasamo za poslanike u Saboru (parlament), čija će većina da formira sastav Sinoda (vlada). Demokratija ne prestaje sa izborom šefa države, a ako bi je bilo u Crkvi, ona se ne bi zaustavila kod izbora njenog poglavara.
Koliko će ti izbori i njihove kampanje koštati, ko će pokriti te troškove? Ko inače pokriva troškove predizbornih kamapanja – vlast uzima iz državne kase, a sa strane i vlast i opozicija dobijaju novac od domaćih ili stranih tajkuna, pa i država. Pošto demokratija znači razgranatu mrežu izbora, a izbori su skupi, Crkva bi postala apsolutno zavisna od upliva spoljnog kapitala, zavisnija nego što je danas.
IV U demokratijama ne postoje izborne funkcije koje nisu vremenski ograničene i u kojima je opoziv nemoguć.
Kako verni članovi Crkve mogu izabrati nekoga na doživotnu funkciju, to je kanda plebiscitarna diktatura – patrijarh ili mora imati ograničen mandat ili ga mogu opozvati sa te funkcije sami vernici na referendumu ili pak predstavnici vernika u vidu poslanika u Saboru. Bogami ćemo da impičujemo patrijarha ako nam se ne dopadne neka njegova izjava, može i od pre deset godina, ili ako ispliva neka inkriminišuća fotografija, može i iz osnovne škole kada je sa ekskurzijom ušao u katoličku crkvu i ostavio 10 dinara katoličkom bogu, kao mali Zoki. Zašto bi dostojni/nedostojni patrijarh bio bolji od Donalda Trampa?
V Dolazimo do predizborne kampanje
Pošto svaki monah može da se kandiduje za patrijarha, može i da agituje za sebe. Na republičkim izborima razni zvaničnici koriste svoj povlašćeni položaj da ucenjuju birače kako bi došli do njihovog glasa. Zamislite da ste entuzijastični hodočasnik, sa žarom u očima i sve u tom stilu, dolazite u Žiču da malo tihujete kad ono – tri predizborna mitinga u porti crkve, svuda po srednjovekovnim zidinama zalepljeni posteri („Zna se – Makarije Zlatousti“, „Vaš glas u sigurnim rukama – German Milostivi“, „Svi su drugi barabe, jedino sam ja Varava Preosvećeni“).
Sa istočne strane crkve gomila skandira „Makarije, pederu, pojeo si tajnu večeru!“, sa zapadne strane German Milostivi dreši kesu i baca evre u kovanicama pravo u masu, nekoga strefi i u oko, ali ovaj srećan što je uvatio 20 centi da potroši u Sutomore na pljeskavicu sa svim prilozima, a sa severne strane grmi Varvara Preosvećeni: „nema više lanci i katanci nad Žiču!“
Demokratija bi od Crkve napravila vašarište
Ako ste ljubitelj demokratije i želite da pretvorite Crkvu u vašarište, slobodno se poslužite ovim konceptom kao planom za veliku reformu, jer kao što reče akademik Kostić „Srbi su propustili renesansu i reformu“.
Ja sam zahvalan Bogu da u našoj Crkvi nema demokratije i da je nikada neće ni biti, jer kada bi je bilo ova skaredna Petričićeva karikatura iz ilustracije teksta bi pokazivala realno stanje u demokratskoj neCrkvi.
Zato nama u Crkvi sada treba JEDINSTVO, a dihotomiju dostojan/nedostojan ostavićemo za nove Vučićeve izbore dogodine.
Serbian