Sanja je majka dve ćerke i šestorice sinova, majstor karatea i pedagog. Zbog ljubavi prema proti Zoranu napustila je sport i nije se pokajala.
Dovoljno je za jednu ženu reći da ima crni pojas, pa da bude jasno koja je to volja, upornost, neustrašivost i spremnost da se okuša u nečemu u čemu bi mnogi videli rizik i opasnost. Neobično je bilo, prepričava Sanja, kad na borilište izađe kata tim koji su činile tri sestre – ona, njena sestra bliznakinja Vanja i treća Bogdanka. Kao vrhunski tim godinama su pobeđivale na svim takmičenjima i iako je njih dece u porodici bilo šestoro, bile su uzdanica i očeva najveća nada. Tata je bio zadovoljan što kćerke osvajaju brojne medalje u karateu, ali nekako je najviše želeo da donesu diplome sa fakulteta.
– U vreme mog detinjstva bilo je malo neobično imati petoro braće i sestara. Da li je to razvilo borbeni duh kod mene, ne znam, ali već kao mlada postavila sam cilj da ću nadmašiti svoju majku u broju dece. Rodiću sedmoro, rekla sam, a tata mi je govorio „Završi ti, kćeri, prvo fakultet, pa onda rađaj koliko hoćeš“.
Sanja je upisala fakultet, a diplomirala tek 20 godina kasnije. Zvučalo bi ovo kao neuspeh da u međuvremenu nije rodila osmoro dece i neočekivano okrenula redosled. Sad kad ima diplomu fakulteta, osmoro dece, muža koji podržava sve njene planove, struk devojke, ugled u društvu i samo 44 godine, onda vidimo da je zapravo njen poredak stvari bio dobar. A deca su sva za ponos. Irina (22) i Hristina (21) završavaju Muzičku akademiju u Beogradu, sin Vladimir (19) je student, Nikolaj (17) je učenik Bogoslovije, a Damjan (14), Maksim (12), Vasilije (9) i Pavle (4) tek će birati svoja zanimanja.
Srušila je sve stereotipe
– Za mnoge je neobično da čuju rečenicu: „Trenutno ih je samo četvoro kod kuće“. Često me ljudi pitaju da li sam opet u drugom stanju, pa se šale sa mnom da je trudnoća moje pravo stanje, a ja se smejem jer sam svesna hrabrosti s kojom sam iskoračila u majčinstvo. Srušila sam i stereotip o tome da višestruke trudnoće narušavaju izgled ženinog tela – priča Sanja s osmehom.
Odavno su već uigran tim i sve deluje lako, ali nije oduvek tako bilo. Sanja i Zoran su se upoznali slučajno, kao što se svi mladi zapravo upoznaju, na sedeljci s društvom. Nije ovaj susret doživela ozbiljno kada je rekao da pohađa Bogosloviju u Kninu. Imala je samo 16 godina i obećavajuću karijeru karatea pred sobom.
– Znala sam da sveštenički poziv zahteva ogromnu disciplinu i odricanje, a znala sam i da je odrastao u domu za decu bez roditeljskog staranja, zajedno sa sestrom i bratom, i da ima potpuno neizvesnu budućnost, ali ipak je bio svestan da je prava žena vrednija od biserja – seća se Sanja njihovog početka.
Ona je, s druge strane, bila kćerka imućnih roditelja, devojka velikog potencijala, s planom da ide u Beograd na studije i nastavi da napreduje u karateu, zajedno sa sestrama. I pored insistiranja roditelja da nastavi školovanje, naredno leto, kad je Zoran opet došao na raspust, bilo je presudno.
– Do kraja njegovog školovanja svaki dan sam mu pisala pismo i čekala.
Zoran se, kao mladi bogoslov, oženio i postao sveštenik, a Sanja napustila sve i otišla s njim u malo razrušeno selo pokraj Dervente, gde je potrebno pokrenuti povratak raseljenih.
Dnevno spremamo po 30 obroka
Tokom razgovora Sanja i Zoran nijednom rečju ne govore da im je bilo teško. Tu su dobili troje dece, živeći s vremešnim povratnicima, u lošim životnim uslovima. Al’ ko voli, taj i Boga moli, pa se oni ovog vremena sećaju kao srećnog i neponovljivog. Ubrzo su dobili premeštaj u Bijeljinu, gde žive i danas, on kao starešina Saborne crkve, a ona kao student na masteru iz pedagogije, na Pedagoškom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu. Pričaju kako dnevno pripremaju 30 obroka, samo za njih. Kažu da je prijateljima zabavno da vide njihov špajz koji izgleda kao omanja prodavnica.
– Tek da nas vidite u nabavci, sve kupujemo na pakete, a sad, u septembru, paket od stotinu školskih svezaka – smeju se uglas.
Vikendima i tokom raspusta Petrovići su zajedno. Svesni su da je njihova samsonovska, gigantska snaga u jakim porodičnim vezama. Sastajući se i boraveći skupa, iznova se napajaju s tog nepresušnog izvora ljubavi koji samo zdrava zajednica daje. Da sve bude neverovatnije, Zoran ima rođenog brata koji takođe ima dve kćerke i šest sinova, no to je za neku drugu priču.
Velika porodica je, kaže za kraj Sanja, kao sportski klub, kao reprezentacija. A svaki klub, da bi bio uspešan, mora imati i trenera i kapitena. Tajna njihovog uspeha je smenjivanje na te dve pozicije. I ljubav koja im uvek osvetljava put.
Autor: Sanja Hajdukov / Foto: Blagoje Radić
Izvor: Blic žena ; seesrpska ; bijeljina.org