Kada se govori o fudbalskim transferima koji su kao takvi prisutni u 21. veku – prva pomisao koja se za njih vezuje jeste da su u opticaju ogromne svote novca o kome ,,običan“ čovek može samo da mašta. Međutim, postavlja se pitanje kome je namenjen taj novac, i kako taj novac cirkuliše? Da bismo ovo bliže pojasnili, prevashodno ćemo odrediti pravni pojam igrača.
1. Igrači koji učestvuju u organizovanom fudbalu imaju status amatera ili status profesionalnog igrača.
2. Profesionalni igrač je igrač koji s klubom ima ugovor u pisanoj formi i za igranje fudbala plaćen je više od iznosa troškova koje stvarno napravi po tom osnovu. Svi ostali igrači smatraju se amaterima.
Dakle, kada se govori o enormnim sumama novca – one su relevantne isključivo za igrače profesionalce. Ova lica kao takva zaključuju profesionalne ugovore za koje se zahteva pismena forma sa fudbalskim klubovima. U okviru tih ugovora postoje pravne norme kojima se bliže određuje angažovanje konkretnog igrača u okviru konkretnog kluba. Ukoliko se dogodi situacija da drugi fudbalski klub želi da kupi određenog igrača kao takvog, neophodno je potpisati ugovor sa tim istim igračem. Uprave fudbalskih klubova su taj faktor koji vrši ključne pregovore i dogovore oko prodaje igrača, a o angažmanu konkretnog lica profesionalca takođe vodi računa i njegov agent, ili kako se to još naziva – menadžer.
Aktivizam menadžera i čelnika fudbalskih klubova će rezultovati u daljoj saradnji sa ostalim klubovima, što u zemlji, što u inostranstvu, i upravo će oni biti ključan element pri svakoj vrsti transfera koja je u praksi postojana.
Ako izuzmemo formalnosti (a neke elementarne pravne pojave smo već objasnili) ono što je zanimljivo ljudima jeste upravo konkretna SUMA novca koja cirkuliše između ovih lica na fudbalskoj sceni. Prevashodno, svaki igrač ima svoju cenu na tržištu igrača koja će varirati zavisno od različitih činilaca. Usponi, dobri rezultati, napredak – sve su to činjenice koje doprinose da igraču poraste cena na tržištu. Fudbalski klub koji želi da u svojim redovima angažuje izvesno lice – profesionalca dužno je da tu tržišnu cenu konkretnog igrača isplati njegovom trenutnom klubu za koji nastupa. Kada je postignut relevantan ugovor u adekvatnoj formi, i nakon što su sve pravne formalnosti ispoštovane – vrši se transfer novca iz kluba u klub i igrač kao takav može bez ikakvog problema kupiti avionsku kartu za neki novi grad u kome će provesti dalji deo svog života. Sume novca koje su u praksi prisutne su izuzetno velikih obima, da to ide van granice normalnosti. Transferi koji su se dogodili od 2010. godine pa sve do današnjih dana predstavljaju neviđenu praksu u svetu fudbala.
Igrači poput Nejmara, Mbapea, Ronalda i mnogih drugih su primer kako u opticaju mogu biti i stotine MILIONA evra. Da, dobro ste čuli, jedan igrač može da vredi preko sto miliona evra. Međutim, to neretko i nije toliko veliki problem za fudbalske klubove koji takav novac troše, jer upravo putem raznoraznih sponzorstava i klubskog marketinga u veoma kratkom periodu povrate te sume koje su u prvom redu dali. Samo od prodaje dresova je moguća potpuna restitucija, a ako se uzmu i drugi izvori prihoda u obzir – jasno je o kakvim se, zapravo, ekonomskim gigantima radi.
Da bi se takva aktivnost ograničila uveden je od nadležnih organa kuće fudbala finansijski fer plej koji ograničava aktivnosti fudbaskih klubova u pogledu novca koji se troši. I teorija je zaista primerena kada se sadržinski sagleda. Ali u praksi stvari su apsolutno drugačije i dolazi do kršenja finansijskog fer pleja. Da li će konkretan klub koji tu obavezu krši zaista, de facto, odgovarati pitanje je na koje odgovor niko ne može unapred dati. Ali jedno je sigurno. Fudbal u 21. veku poprimio je neverovatne obime i dimenzije, a jedan komentar se izdavaja iz mase komentara. ,,Fudbal su nekada igrali siromašni, a gledali bogati. Danas fudbal gledaju siromašni, a igraju ga bogati’’.
Serbian