fbpx

Ivan Sudimac (SSP): Kako se voli Beograd?

Ljubav je nauka. I voleti može svako. Ali – retko ko može biti istinski voljen. Tako je i sa Beogradom.

Foto: Olja.si

Ja sam po krugovima vode hodao

I zrna sreće sebi tražio,

A vidio sam samo maglu u očima,

Svako jutro novi strah,

Svako jutro nova laž,

A u srcu pustinja.

Velika je stvar voditi jedan takav grad. Velika je stvar imati takvu titulu i takvu priliku. Piti kafu i biti poštovan u svakoj bašti u kojoj sediš. Voziti se gradskim prevozom bez ikakvih problema. Kupiti štampu na baš svakoj trafici i ručati na kaldrmi.

I po kiši i po suncu.

Beograd je neodoljiv. Nije najlepši – ali je neodoljiv.

Kao neka avantura koja ni u jednom trenutku ne bude sjajna ideja, ali ostavlja divne uspomene.

E baš to.

I ono što ovaj grad čini toliko posebnim za svakoga ko u njemu provede određeno vreme, jeste ta mogućnost da svakoga prihvati kao njegovog.

Da ti nedostaje sve više svakim dodatnim kilometrom koji vas odvaja. I da ume i da plače i da se smeje sa tobom. I to glasno.

Ali isto tako, Beograd očekuje da ga poštuješ.

Ni blizu kao on tebe.

Taman toliko da može da kaže da je zadovoljan što si deo njega.

Zauvek.

A ko sam ja i zašto ovo pišem?


Zovem se Ivan Sudimac, i politički sam aktivan od 2017. godine. Student sam i član sam omladine  Stranke slobode i pravde

Pre nekoliko nedelja sam na poklon Goranu Vesiću i gradonačelniku Radoičiću odneo jedan mali poklon.

U pitanju je bio bager, odnosno igračka u obliku bagera, budući da mislim da su Beograd shvatili kao jedno veliko igralište, na kome apsolutno nema pravila.

Ogroman broj probijenih rokova, kolapsi, neispunjena obećanja, megalomanski spomenici na pogrešnim lokacijama, bahatost, kriminal i potpuno odvajanje i gubljenje duha Beograda, bez ikakvog plana.

Novi nivo ludila je ideja da se skloni čak i Stari savski most, koji je jedan čovek po imenu Miladin Zarić svojim rukama spasio od nacističke odmazde i rušenja.

Lažno obećanje vezano za metro, potpuno pogrešno planiranje ruta i to po enormno visokim cenama.

Totalno nefunkcionalan glavni Trg, Trg republike.

Niti jedan most, podignut od početka do kraja.

Ali sve ovo što je ovde nabrojano suštinski i ne čini Beograd.

Beograd čine ljudi koji u njemu žive i koji ga čine tako velikim.

I beli i crni. I oni sa ić… a i oni bez. I oni koji se mole i veruju. I oni koji slave, bio to bajram ili Božić.

Oni koji mnogo puta padaju, a mnogo puta i ustaju. I stvaraju. I bore se. I nikada ne odustaju.

A ti ljudi ne vole Gorana Vesića i Srpsku naprednu stranku. I to nisu moje puste želje.

To je pokazano na poslednjim izborima, gde je 50% ljudi glasalo za njih. Ali na izlaznost od mizernih 35%.

Ne vole ih, jer oni ne vole Beograd. Ne umeju sa njim i ne umeju da od Beograda naprave mesto za život svih ljudi. Za njihovo normalno svakodnevno funkcionisanje.

Ne vole ih jer su napravili svega par vrtića i školi za sve ove godine.

Jer su se fokusirali na pravljenje megalomanskih projekata, koji osim estetikom, ni na koji način ne utiču na suštinski život svih Beograđana.

I koji, opet ponavljam – ne čine ovaj grad tako posebnim.

Ne želim da ovaj tekst završim političkom porukom.

Beograd stvarno mora osetiti i shvatiti. Duboko i iskreno. Ljudski.

Mora.

Oni to ne umeju i nikada neće umeti.

I to je prosto – to.

Dogodine … u slobodnom Beogradu.

Jer naše vreme je – sada.

Daj nam sunca, daj

Da nam sunce večno sja…

Ivan Sudimac

#mladissp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian